Atentat traži dokaze

UKAZIVANJE na Aleksandra kao na glavnog krivca za osudu i pogubljenje vođe Crne ruke lako je razumeti. On je zaista bio čovek koji ume i da mrzi i da se sveti. Izraziti autokrata, Aleksandar je imao jednostavnu formulu: ko je poslušan - taj mu je prijatelj, a svi drugi su mu neprijatelji, i morali su biti uklonjeni s puta.

„Padanje u jarost“ bila je česta pojava kod Aleksandra. A kad bi se to desilo - mogao je i da kaže i da uradi svašta... Mile Pavlović Krpa napisao je u jednom svom neobjavljenom tekstu o vojvodi Živojinu Mišiću da je Aleksandar jednom prilikom, kad je Mišić bio načelnik Vrhovne komande (1919. godine), zatražio od njega obaveštenje o nekoj ne mnogo važnoj stvari, a kad ga nije dobio - dreknuo je: „Ne znate! A šta vi znate? Vi ništa ne znate! Ništa!“

U ovakvoj situaciji, malo ko bi se smeo usuditi da se Aleksandru suprotstavi, uopšte i da usta otvori. Ali Mišić je bio - Mišić. „Ja ništa ne znam!“, rekao je vojvoda Mišić. „Pa zar vi tek sada vidite, posle Mionice i posle Suvoborske i Kolubarske bitke, posle Bitolja i Kajmakčalana, posle Dobropolja i zarobljavanja maršala Makenzena, da ja ništa ne znam. Vidi se koliko ste vi vidoviti kada tek sada zapažate da ja ništa ne znam! Čudim se i ne mogu dovoljno da se načudim što me još držite i trpite na ovom mestu...“

Na kraju, vojvoda Mišić je rekao kralju Aleksandru: „Postarajte se da se za ovo mesto nađe pogodnije lice koje više zna, a ja ionako mislim da mi više ovde nije mesto“.

Tokom procesa pripadnicima Crne ruke, Aleksandar je takođe često padao u jarost i u takvom stanju davao do znanja da je spreman da na svoje neprijatelje potegne i mač iz korica... To je, sigurno, doprinelo tome da on bude proglašen za jedinog pravog vinovnika svega što se u Solunu dogodilo, a što - kad se sve dobro proanalizira - ipak nije bio slučaj.

Solunski proces nije bio samo njegova stvar i on nije bio posledica samo njegove mržnje prema Apisu i crnorukcima, mada je postojanje te mržnje dokazano. Solunski proces imao je mnogo, mnogo dublju pozadinu... To se, uostalom, vidi i iz toga šta je sve rečeno o ovom procesu i kako je on sve prikazan i ocenjen.

Okarakterisan i kao „gruba povreda prava i pravde“, kao suđenje koje je otvorilo krupan problem u unutrašnjepolitičkim odnosima Srbije, Solunski proces je predstavljen i kao kraj sukoba dve militarističke grupe oko prevlasti, koji je počeo da se ispoljava naročito 1911. godine, kad je osnovana Crna ruka. To je bio „obračun koji je predstavio srpsku vladajuću buržoaziju, a naročito kralja Aleksandra u svoj njihovoj nakaznosti“, rečeno je pored ostalog. To je bila afera koja je Srbiju „predstavila kao srednjovekovnu državu sa varvarskim političkim manirima...“

Citirajući „Sudski trebnik“ sudije Laze Uroševića, „Velika Srbija“ je isticala da navedena krivična dela „spadaju u kategoriju političkih krivica“ i da je za neke od njih predviđena smrtna kazna (čak i kad nije u pitanju „svršeno delo“), a za neke - kazna robije od tri do pet, odnosno od petnaest do dvadeset godina. Najstroža kazna, kazna smrti, bila je predviđena „za preduzeće koje na to ide: da vladajući kralj ili Prestolonaslednik bude ubijen, zatvoren, ili da se neprijatelju u ruke preda ili za vladu nesposobnim učini, ili da se ma na koji bilo način iz zemlje ukloni“.

Kako je u „Velikoj Srbiji“ pomenuto, pri primeni odredbi Kaznenog zakonika, sud u Solunu bio je upućen i na tumačenja tih odredbi od strane Grgura Milovanovića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, oca drugooptuženog generalštabnog pukovnika Milana Gr. Milovanovića Pilca. A po tim tumačenjima, za krivična dela veleizdaje (izdaja zemlje i naroda, izdaja vladaoca, povreda državnog sklopa - zemaljskog ustava) „nužno je da se preduzme radnja, kojom se započinje ne izvršenje samog krivičnog dela već izvršenje namere i plana zarad ostvarenja željenog dela. Sledstveno može biti izdajničkog preduzeća i onda kad inače za drugo delo ne bi ni pokušaja bilo.. Sam pokušaj smatra se, dakle, kao svršeno delo...“

U razmatranju pravovaljanosti osude Apisa i drugih vođa Crne ruke, Slobodan Jovanović je pošao od toga (i hteo je to da dokaže) da je sud u Solunu izrekao presudu na osnovu pretpostavki - da je Crna ruka, osnovana da obori postojeće stanje i uspostavi diktaturu, htela da ostvari svoj cilj uklanjanjem Aleksandra i Pašića, što je i pokušala atentatom na Aleksandra kod sela Ostrova u avgustu 1916. godine.

Prema njegovom uverenju, Apis je osuđen na smrt „na osnovu takozvanog sastavnog dokaza“. Drugim rečima, dovodeći razne činjenice jednu s drugom u vezu, sud je našao da je Apisovo učešće u atentatu verovatno. Po toj oceni verovatnoće, sud je, s čisto formalnog gledišta, mogao osuditi Apisa, ali samo na neku manju kaznu, a ne na smrt... Za dokazanu krivicu zakon je tražio priznanje optuženoga ili iskaz dva svedoka. U Apisovom slučaju, njegovog vlastitog priznanja nije bilo...

Apis ne samo da nije priznao bilo kakvu svoju umešanost u navodni atentat na regenta Aleksandra kod sela Ostrova, nego ga je i osudio - „kao odvratno delo“. Dajući na sudu iskaz po ovoj tački optužnice, on je rekao, da bi trebalo da bude „ne divlja zver, nego među divljim zverovima najkrvoločnija zver“ pa da mu može „ovakva misao doći na pamet“.

(Nastaviće se)