Metak i bez presude!

SLOBODAN Jovanović kaže da je rekao Aleksandru 1919. godine, dve godine pošto je smrtna kazna nad Apisom bila izvršena, da vođa Crne ruke nije smeo biti osuđen na smrt. Aleksandar je odgovorio da su mu drugi pravnici kazali da je presuda Apisu u svemu zasnovana na zakonu. „Posle toga, ja nisam mogao pomilovati Apisa. Pomilovati jednog oficira koji usred rata pokušava ubiti svog Vrhovnog komandanta, značilo bi potpuno razoriti vojnu disciplinu.“

Glavni razlog, zbog kojeg Apis nije smeo biti streljan, bio je, po Jovanoviću, taj, što je na sudu u Solunu bio naveden samo „jedan fakt - atentat protiv prestolonaslednika. Sve drugo bili su samo planovi, pa i to planovi koje je optužnica proizvoljno tumačila“.

Za Miloša Bogićevića, atentat kod Ostrova i nije bio nikakav - „fakt“. U pitanju je bila - konstrukcija. Čak ni sa datumom navodnog atentata nije bilo sve u redu... Prvobitno, sud je obavešten da se atentat dogodio 28. avgusta/10. septembra 1916. godine. A tek kad je utvrđeno na osnovu dvorskog žurnala da Aleksandar tog dana nije automobilom išao na front, za datum atentata uzet je 29. avgust/11. septembar 1916. godine...

Suprotno zakonskim propisima, delo atentata nije konstatovao sud na licu mesta. A što se tiče istrage, ona je otvorena tek sedam meseci kasnije, 20. marta/2. aprila 1917. godine.

Tokom sudskog procesa utvrđeno je, da su zaista u pravcu automobila kojim se vozio regent Aleksandar ispaljena dva hica (iskazima regentovog ađutanta pukovnika Pavla Jurišića-Šturma i vozača, markiza D’Avarija), i da je regent, odmah naredivši da se kola zaustave, izašao da vidi šta se to zbilo... Njegova pratnja i francuski detektivi nisu, međutim, mogli ustanoviti odakle su hici ispaljeni...

Po Bogićeviću, i samo držanje Rada Malobabića, okrivljenog kao izvršioca navodnog atentata, bilo je - „čudno“. On nije priznao ništa ali nije mogao dokazati da ima ikakav alibi za dan u kojem se atentat dogodio. Naprotiv, on je priznao da je tog dana bio na putu za Ostrovo, da je video automobil sa regentom i da je, videvši da je karavan magaraca preprečio put automobilu, te magarce lično rasterao... I, dalje, da se, čuvši za atentat u mestu Modena, dobrovoljno prijavio komandi mesta u Solunu, da bi je o tome obavestio.

Ovakvo držanje Malobabića, Bogićević je protumačio njegovim kolebanjem „između savesti i pritiska vršenog nad njim od strane policije“, koja je htela da prizna da je Apis bio organizator atentata...

Bogićević je još rekao da je Malobabić pred razlaz prestolonaslednika Aleksandra sa Apisom i Crnom rukom, 1912. godine, imao lični kontakt sa njim. Njega je u dvor, više puta, noću, uvodio crnorukac major Milan Vasić... Aleksandar mu je tada navodno savetovao, da što pre osigura svoj život i testamentom odredi da u slučaju njegove smrti premija osiguranja bude isplaćena Crnoj ruci. Čak je bio spreman i da plati sumu osiguranja...

U vezi sa pokušajem atentata na regenta Aleksandra kod sela Ostrova, i uopšte u vezi sa celim Solunskim procesom, ako se izuzme regent lično, jedna od najnapadnijih ličnosti bio je Ljuba Jovanović Patak. Posle Prvog svetskog rata, njega je čitav niz listova nazvao - „solunskim dželatom“. Ali bilo je i listova koji su smatrali da se on u stvari u Solunu - prevario. A prevario se zato što se isuviše približio „dvorskoj vatri“ i pri tom se - „opržio“.

Za Ljubu Jovanovića nije jednom napisano, i kazano, da je on jedan od „najzaslužnijih“ što je uopšte došlo do procesa u Solunu, i što se on završio kako se završio. Rečeno je, uz sve drugo, da je on pošto-poto hteo da se proces u Solunu „sa svom strogošću tera do kraja“, da je bio „žestoko protivan da se uhapšenim crnorukcima izađe bilo u čemu u susret“ i da je celu „solunsku aferu“ hteo da iskoristi za čišćenje vojske „od mnogih oficira koji su bili zazorni Radikalnoj stranci“. Za njega je rečeno i to da je uz Pašića i Protića najviše kriv što je kazna nad Apisom izvršena. Dok je Aleksandar bio tobož sklon da da pomilovanje Apisu, Jovanović, Pašić i Protić bili su odlučno protiv...

Pred samo streljanje, 11. juna 1917. godine, Apis je u zatvoru sastavio svoj testament i u toj svojoj „poslednjoj volji“ kao prvo rekao, da umire - nevin, u ubeđenju da je njegova smrt potrebna Srbiji iz više razloga.

Prema Krsti Cicvariću, i pre obnarodovanja Apisove „poslednje volje“, već odmah po izricanju presude, „akreditovalo se uverenje“ da je on „nevin osuđen“, a da je cela „solunska afera nešto namešteno od početka do kraja i da su radikali išli na to da se pošto-poto otarase jednog svog protivnika za koga su držali da im može veoma smetati pri povratku u Srbiju“... Da nije bio „sudski osuđen, Apis bi ipak platio glavom u zatvoru bez presude, na primer pri prevozu preko mora“. I to iz više razloga, a pored ostalog i zbog toga što je „politička situacija posle naše katastrofe i svetska situacija u toku 1916. godine bila takva, da je radikalima bilo veoma potrebno da nestane Dragutin Dimitrijević, i tako se imaju razumeti reči Dimitrijevića da su njegovu smrt diktirali viši razlozi...“

Cicvarićevo proglašenje radikalskih prvaka za glavne krivce Apisove smrti, a Aleksandra za onog koji je pokušao da spase glavu vođi Crne ruke, koji je tobož hteo da ga pomiluje, može se razumeti samo ako se ima u vidu da je Aleksandru, neposredno po završetku rata, navodno i zbog ulaska Slovena iz Austrougarske u novu državu, bilo veoma stalo da za Solunski proces budu optuženi radikali s Pašićem na čelu. U ovome verovatno leži pravi razlog zašto je regent Aleksandar sprečio da Pašić bude prvi predsednik prve jugoslovenske vlade (iako su to tražili predstavnici svih političkih stranaka, kako iz Srbije tako i iz drugih zemalja) i onda ga - da bi zabašurio svoj ničim dopustiv gest - naimenovao za šefa jugoslovenske delegacije na mirovnoj konferenciji u Parizu.

(Nastaviće se)