Osveta sudije Dabića

U svojim napisima, Krsta Cicvarić je Solunski proces, upravo zbog navodnog atentata na regenta Aleksandra kod sela Ostrova, uporedio sa suđenjem iz 1899. godine krivcima za pokušaj ubistva kralja Milana Obrenovića, koji je tada bio komandant aktivne vojske i imao čin armijskog generala. U oba slučaja sudilo se za dela koja su u javnosti držana za „nameštena“ i u oba slučaja u pitanju je bio obračun sa političkim protivnicima: 1899. godine sa radikalima, a 1917. godine - sa Crnom rukom.

Sve što se zbilo sa crnorukcima 1916. godine, i Cicvarić je pokušao da objasni tadašnjom situacijom... I vojnički i diplomatski situacija je bila takva da se dobijao utisak da će Srbija dobiti vrlo malo ili da će čak, uprkos tolikim žrtvama, izaći iz Prvog svetskog rata bez ikakvih tekovina. Ogorčenje prema radikalima, koje je i dotle bilo veliko, dostiglo je 1916. vrhunac...

Radikali tada donose jedno očajno rešenje: da još sad, dok su u sili i vlasti, raskrste sa svojim najopasnijim protivnicima, kako posle, pri povratku u Srbiju, ne bi bilo dockan... U oskudici drugih osnova, i kad nije bilo druge, radikali dolaze na misao o atentatu na regenta Aleksandra, i po ovoj lažnoj krivici osuđuje se na smrt Dragutin Dimitrijević i nekoliko njegovih drugova... Time je trebalo da se da satisfakcija Austriji, s kojom su radikali mislili 1916. da se mora praviti takozvani sporazumni mir. Time se objašnjava okolnost da su radikali uzeli od Dimitrijevića pismeno priznanje da je on organizator Sarajevskog atentata...

Kao dokaz da je Solunski proces bio izrežiran iz političkih razloga, navedeno je i to da je sudsko veće, sa izuzetkom jednog jedinog sudije (sudskog potpukovnika Branka Gatalovića, koji je izdvojio svoje mišljenje u korist optuženih) bilo sastavljeno od najljućih, čak i ličnih protivnika crnorukaca. Jedan među njima bio je potpukovnik Ljubomir Dabić, onaj koji je na gubilištu pročitao presudu Apisu, Vuloviću i Malobabiću. Prema „Beogradskom dnevniku“ (broj 78 iz 1919. godine) on je posle izvršene kazne nad pripadnocima Crne ruke izjavio, „da su ga crnorukci više od 10 godina gonili, da se zakleo da će im se osvetiti i krvi napiti, da je najzad dočekao da im se krvi napije i da samo žali što nije dočekao da i ostali iz Crne ruke dođu na kolac...“

Iz zvaničnog izveštaja potpukovnika Ljubomira Dabića o izvršenju smrtne kazne nad Apisom, Vulovićem i Malobabićem, vidi se da je presuda izvršena u 4 sata i 47 minuta - 13/26. jula 1917. godine.

Na mestu izvršenja smrtne kazne, Apis je rekao Dabiću: „Vidiš li, Ljubo, šta ja doživeh, a veruj mi da sam nevin.“ Kad mu je Dabić na to odgovorio da mu može biti uteha da je po zakonu kriv i da je njegova smrt potrebna otadžbini, Apis je kazao: „Molim te, reci mojim prijateljima, da ne žalim što ću pasti od srpske puške, jer je to za dobro Velike Srbije...“

Po Dabiću, Apis se držao čvrsto, samo mu je glas lako podrhtavao... Što se tiče Vulovića, njega do poslednjeg časa nije napuštao humor...

Kao i Ljubomir Dabić, i predsednik sudskog veća bio je veliki protivnik Crne ruke. To je bio pešadijski pukovnik Petar Mišić, jedan od glavnih vođa zavere iz 1903. godine. I sam predsednik Velikog vojnog suda bio je protivnik crnorukaca... Bio je to general Mirko Mirosavljević.

Štošta što je urađeno (i kako je urađeno) u vezi sa pokretanjem sudskog postupka protiv crnorukaca, zaključno sa naimenovanjem sudija među kojima se nalazio i poznati belorukac Josif Kostić, dalo je osnova nekim piscima da kažu da Solunski proces i nije uopšte organizovan u cilju zadovoljenja pravda...

Po mišljenju Hansa Ibersbergera, austrijskog istoričara, pravi motiv „inicijatora procesa (regenta Aleksandra, njegove kamarile, Bele ruke i radikala) pored namere da se ukloni jedan svedok umešanosti Srbije u atentat u Sarajevu bila je želja da se izvrši osveta nad Apisom i njegovim drugovima“.

Trenutak za to je bio povoljan. Apis je u međuvremenu izgubio mnogo od svog prestiža, a bio je i lišen svakog oslonca koji je imao u Vrhovnoj komandi do smenjivanja vojvode Putnika. Povoljnost više za sudski obračun sa Apisom predstavljale su (po Milošu Bogićeviću) i sledeće činjenice: što je proces vođen na tuđem tlu, pod zaštitom francuskog vrhovnog komandanta u Solunu, i što, otud, nije bilo mesta strahovanju od nekog otpora, kakav se mogao javiti da je proces vođen u zemlji.

Suđenje crnorukcima u Solunu potrajalo je 81 dan. O poslednjem danu procesa (23. maja/5. juna 1917. godine) dao je Apis svoju završnu reč, apelujući na pravdu i pravednost...

Kako je rekao Bogdan Radenković (10/23. aprila 1917. godine), kada je suđenje već bilo uveliko odmaklo, na sudu se nije trebalo ni braniti, jer je sve unapred bilo jasno.

Radenković je bio potpuno u pravu, pogotovo u pitanju Apisa. I za tužioca, i za sudsko veće (videlo se od samog početka suđenja) vođa Crne ruke bio je - kriv. On je bio „stožer oko koga se sve okretalo i u organizaciji i oko organizacije“. On je bio „ako ne priznati, a ono prećutni predsednik organizacije, ili je taj položaj sam uzurpirao i prikupio sve u svoje ruke...

Kako je rečeno u optužnici, „polazna tačka postojanja krivice i krivične odgovornosti optuženih oficira i Bogdana Radenkovića“, bili su „Ustav organizacije Ujedinjenje ili smrt, njihovo članstvo u toj organizaciji i nekih u njenoj Vrhovnoj centralnoj upravi“.

(Nastaviće se)