Apisove kule u vazduhu

POZIVAJUĆI se na iskaze samih optuženih, da ih „treba dobro cepnuti“ što su ušli u organizaciju (da bi se „tajnim organizacijama jednom stalo na put“), državni tužilac je rekao da mu ne preostaje do da i sam kaže da je Crna ruka „tajna organizacija političko-revolucionarna, prevratnička, teroristička i uzurpatorska sa antidržavnim odredbama u Ustavu, i skroz nedozvoljena, a u očiglednoj protivnosti sa državnim Ustavom, slobodama narodnim i zemaljskim zakonima...“

Bez obzira na to kako je sve ocenjen Solunski proces, jedno je neosporno - da je, formalno gledano, vođen u okviru zakona i u duhu zakonskih propisa. I - znalački. Vrlo vešto. Pred pogubljenje, sam Apis je rekao: „Zbilja mora se priznati veštački su nam sve skrojili. Sve što im je trebalo uneli su, a to nije laka stvar. Svakom su namestili onoliko elemenata koliko je potrebno pa da paragrafi dobiju svoju važnost. Bogami, majstorski su izveli!“

Apis je rekao još nešto, što se ticalo grešaka koje je on počinio, i zbog kojih je smatrao da je stradao. Od svih tih grešaka, najveća greška bila mu je - „mešanje u politiku“, mešanje u razne poslove koji su bili u nadležnosti regenta Aleksandra i vlade. Čak je rekao da je zbog toga zaslužio da bude kažnjen. Tako što se „ne sme dozvoliti u jednoj uređenoj državi, i zato je kriv, pa sad neka se ide u žarku Afriku i ispašta za to“.

Upravo tako je i bilo - kad je reč o Apisovom „mešanju u politiku“. To „mešanje u politiku“ uticalo je presudno na njegovo izvođenje na sud i, zatim, na slanje na gubilište. Skupo je on platio svoje mešanje u politiku, mada njegovi pogledi na politiku, i ciljevi koje je hteo da ostvari kroz nju, nisu nikad bili sasvim realni. Više su to bile kule u vazduhu...

Što se tiče samog Apisovog držanja na sudu, a prema mišljenju i nekih crnorukaca, poput Vladimira Tucovića, ono nije bilo ni vešto ni mudro, pogotovo tokom najvažnijeg dela procesa - dokaznog postupka. Samo negiranjem optužnice, a ne nudeći protivdokaze, on nije mogao ništa da postigne, čak ni da sudskom veću, koje je unapred bilo rešeno da ga proglasi krivim, zada iole ozbiljnije glavobolje...

Apis je imao mnoge iluzije kad je izišao pred sud. To dokazuje i njegovo ponašanje posle izricanja presude (23. maja/5. juna 1917. godine u 10. časova i 22 minuta uveče), a zatim u očekivanju da ona bude ukinuta, odnosno osnažena. Kao da mu je tek u poslednjem momentu puklo pred očima...

Kapetan Stojković, nadzornik zatvora, napisao je u svom izveštaju od 8/21. juna 1917. godine, da se Apis odjednom promenio. Napustio se preko svojih navika, prestao da se brije, presvlači, trlja kolonjskom vodom... U celini, njegovo ponašanje bilo je „preplašeno, gotovo zabezeknuto“. Ali još se nadao, u političare uglavnom - u Ljubu Davidovića, Milorada Draškovića, Momčila Ninčića, Voju Marinkovića, pa i Nikolu Pašića.

Još kad je dopremljen u zatvor (16/29. decembra 1916. godine u 5.50 po podne), a uprkos iluzijama o ljudima koji su ga bili uzeli na nišan, Apis je pokazao izvesne znake malodušnosti. Kasnije, menjao je raspoloženje, i čas se ozarivao optimizmom, verom da će se sve na kraju dobro svršiti, a čas padao u bezdan beznadežnosti. Govorio je, pored ostalog, „da mu dođe da se kaje“, ali je brzo sebe ispravljao - „da čovek koji radi za ideju ne sme da to čini“.

Iz izveštaja kapetana Stojkovića se razabire, da su se kod svih crnorukaca u zatvoru mogle zapaziti promene, a najveće kod Apisa i Velimira Vemića. „Prvi se jede i sekira u sebi. Kad bi se dočepao slobode, nemilostiv bi bio prema svima. To isto važi i za Vemića, kome se i na licu čita zbunjenost i zverstvo...“

Pri posmatranju Apisa u ćeliji, kapetan Stojković je zapazio, da Apis „odjednom stane u jedan ugao sobe i dugo se misli gledajući u jednu tačku. Čim ko uđe, trgne se i počinje da se šeta smeškajući se“.

U izveštaju od 15/28. januara 1917. godine kapetan Stojković se ovako izrazio o Apisu i Milanu Gr. Milovanoviću Pilcu:

„Ranije sam mislio, da su Dimitrijevć i Milovanović mnogo verziraniji u istoriju daleku i blisku - no prevario sam se. I jedan i drugi misle, to su otprilike i naglasili, kako će moći na sudu da pričaju šta je sve ko radio. A zaboravljaju da ni Danton nije mogao govoriti, već samo na postavljena pitanja odgovarati, ne udaljavajući se od predmeta, tj. postavljenog pitanja. Otuda su reči njegove: ’Glas zvonceta ne može da uguši glas čoveka koji brani svoju čast’, pa ipak mu sve to nije pomoglo. To isto se ponavlja i u poslednjim procesima u Austro-Ugarskoj, pa sve to nisu zapazile čudne vođe, još čudnijeg sveta!“

Po kapetanu Stojkoviću, crnorukac koga u zatvoru ništa nije moglo izbaciti iz koloseka, koji je nepromenljivo ostajao svoj i postojan bio je Bogdan Radenković. Uprkos tuberkulozi, koja ga je cedila kao limun, on se nije povijao i ni u jednom času nije se dao opiti varljivom nadom - da će se, na kraju krajeva, ipak sve dobro završiti. Iskusan u ilegalnom radu, ali i iskusan u opštenju sa apsandžijama - još iz vremena kad je u Turskoj upoznao svu jezu tamnice - on je otvarao usta samo baš kad mora, a i tada je jedino govorio ono što mu pamet kaže, a ne što mu srce zapoveda. Međutim, mada je govorio samo ono što je najnužnije, ipak se događalo da i on ponešto kaže što je bilo važno čak i za istoriju...

(Nastaviće se)