Pašić sprečio udar

SUPROTNO Apisu, koji je tvrdio (u razgovoru sa kapetanom Stojkovićem 31. marta/13. aprila 1917. godine), da bosanski dobrovoljci nisu izvršili atentat na grčkog kralja zato što je to sprečila engleska policija u Atini, Radenković je rekao da je izvršenje tog dela sprečio upravo on - i to u poslednjem trenutku.

Za akciju, bolje reći planove Svetolika Jakšića i regenta Aleksandra u proleće 1916. godine, Radenković je rekao, da je to bio - pokušaj državnog udara. I da je u svemu tome, uz regenta Aleksandra i Jakšića, „treći faktor bio Slobodan Jovanović...“ Pošto se sa tom akcijom nije slagao, kao vicekonzul u Atini on je intervenisao kod svog tadašnjeg diplomatskog starešine, Živojina Balugdžića, koji je mogao direktno da opšti sa regentom Aleksandrom, tražeći da se „taj ludi korak spreči“.

Prema Radenkovićevim saznanjima, ceo projekat dvorskog udara na Krfu, ostao je projekat samo zato što je Pašić za njega saznao...

Pašić je verovatno o ovom projektu dobio pouzdana obaveštenja po povratku iz Rusije, a ukazala mu se i prilika da svojim očima vidi nacrt novog ustava koji je sastavio Slobodan Jovanović. Zbog svega toga, po Radenkoviću, regent Aleksandar se „našao u nezgodnoj situaciji“, pa je bio prinuđen da se nagodi s Pašićem, a na račun crnorukaca.

Pre početka sudskog procesa u Solunu, Radenković je rekao da njegovi drugovi nisu radili ono za šta se optužuju i da će on izneti nepobitne dokaze „da namere nije bilo“ i „da prema tome nema ni krivice“.

U žalbi koju je podneo Vojnom sudu (16/29. marta 1917. godine, po saopštenju optužnice), Radenković je, kao prvo, osporio tvrđenje državnog tužioca da je organizacija Ujedinjenje ili smrt stvorena „ne da radi na oslobođenju i ujedinjenju još neoslobođenih srpskih krajeva, već sa nekim unutrašnjim, prevratničkim ciljem“. To je potkrepljivao svojim ličnim slučajem, da nije nikad mislio da za stalno prelazi u Srbiju, nego da ostane u neoslobođenim krajevima, da bi mogao raditi na njihovom oslobođenju.

Sem sa držanjem Bogdana Radenkovića, lično Apis nije bio zadovoljan držanjem nijednog od svojih saoptuženih drugova na sudu u Solunu. I dobrim delom - s pravom. Oni se uistinu na sudu nisu predstavili na najbolji način...

Čeda Popović, na primer, čak je na sudu izjavio da se stidi Crne ruke, jer je „zbog rada na nacionalnim stvarima došao na optuženičku klupu za ono što nije ni sanjao ni pomislio“.

Komentarišući izjave svojih drugova na sudu, Apis je rekao kapetanu Stojkoviću: „Oni nisu umeli da govore okruglo na ćoše, nisu umeli da naprave celu konstrukciju i da govore otvoreno ne praveći nikakve tajanstvene utiske. Eto onaj Vema, to vam je radoznao miš, onaj što izviri da vidi mačku i onda ga Mišić čereči... Sve ću morati to ja da ispravim. Imaju oni da budu lupani, kad iznesem krizu, pa koaliciju, pa svedoke - Davidovića, Draškovića, Putnika, Živka Pavlovića i Mišu Trifunovića, pa da im ja kažem kakvi su to uticaji na merodavne faktore...“

Kao što Apis nije bio zadovoljan držanjem svojih prijatelja na sudu, isto tako nisu ni oni bili zadovoljni njegovim držanjem. Svoje nezadovoljstvo neki od njih izrazili su na taj način što su izgovorili mnogu tešku reč na njegov račun... Velimir Vemić je za svog vođu rekao nadzorniku zatvora, kapetanu Stojkoviću, čak i ovo: „Da se Dragutin prekrsti i kaže pravoslavac sam, ne bih mu verovao i kazao bih mu: Lažeš, ti si musliman! Više mu ništa ne verujem što kaže...“

Pri povratku iz sudnice u zatvor (5/18. aprila 1917), Vemić je dobacio Apisu: „Ti si mene, Dragutine, sto puta u životu dosad prevario i kamo sreće da sam te ostavio odavno. Ako si što radio, a vidi se da jesi, ja te ne smatram više za čoveka i u grobu ti neću oprostiti. Ti si lažov, ti jedno misliš a drugo govoriš. Ti nisi smeo da radiš na svoju ruku i sad da ja budem prljavog obraza. Ti si znao, da sam ja Karađorđevac i zato nisi smeo ništa da mi govoriš.“

Bled kao krpa, Apis je na sve ovo rekao: „Molim te, molim te, videćeš da nije tako.“ Ali Vemića to nije umirilo. „Šta nije tako, kad sam već video šta si brbljao. Tvoja je savest crna...“

Kad je međusobno objašnjavanje prekinuto, Apis je rekao kapetanu Stojkoviću: „Znate, Vemić je čestit i pošten čovek, ali sa uzanim horizontom.“

Milan gr. Milovanović-Pilac je opet, u razgovoru sa kapetanom Stojkovićem (25. aprila 1917), Apisa nazvao - „svinjom, koja se sa svakim pravi ljubazna, a onda mu zabije nož u leđa...“

Posle Apisa, Rade Malobabić je bio najviše grđen od svojih drugova sa optuženičke klupe. Grdio ga je i sam Apis... Na dan 8/21. aprila 1917, Apis je za Malobabića rekao: „Ko li nauči ovoga Malobabića da ovako laže. On je lud, njemu je glavno da svedocima utvrdi, da je na dan 29. avgusta (11. septembra) do tri sata bio u Vodeni i ništa više, sve drugo otpada. Šta se tu raspričao koješta.“

U očima Bogdana Radenkovića, Malobabić je bio „strašan tip, probisvet...“

Za razliku od Radenkovića, Apis je, međutim, za Malobabića nalazio i reči hvale. U drugom delu procesa, on ga je čak i veličao i rekao da bi ga „na leđima svojim nosio, toliko on zaslužuje“.

Po mnogo čemu poseban tip čoveka. Rade Malobabić je bez ikakvog uzbuđenja primao i grdnje i pohvale. Svoje mišljenje o ljudima koji su ga i grdili i hvalili, i s kojima je odgovarao pred sudom, on je izrekao tek uoči samog pogubljenja: „Mislio sam da sam u nekoj eliti, a ono ispade sa zlikovcima.“

(Nastaviće se)