Zar mene da streljaju

PRED pogubljenje, Apis je uglavnom loše govorio samo o Velimiru Vemiću. Bolele su ga njegove uvrede do poslednjeg časa... Dok su ga sprovodili na gubilište, rekao je kapetanu Stojkoviću: „Pozdravite Vemića, sram ga bilo! A vi znate, pričao sam vam, šta sam ja za njega sve radio. Ja sam se sa ljudima svađao zbog njega misleći da je čestit čovek...“

Apis je imao uistinu mnogo razloga da se ljuti na Vemića. Od svih crnorukaca u zatvoru, on ga je najviše napadao i ružio. Kad je, na primer, video da je Apisu u zatvoru uručen jedan koverat (u kojem je Apis bio uputio molbu za pomilovanje regentu Aleksandru), on je to ovako prokomentarisao: „Ama šta je to ona volina Apis pisala, vidim vratiše mu koverat potpisan“. Čak i u svojoj molbi za pomilovanje, Vemić je napisao da „Apisu ni do groba neće oprostiti“.

Na dan 27. marta/9. aprila 1917. godine ujutru, pred sprovod u sudnicu, Vemić je psovao Apisu i Milanu Gr. Milovanoviću „sve na svetu“. Pretio je da će, „ako se pojavi šta nečasno“, na sudu „napraviti komendiju i pobiti ih...“ Dan kasnije, pak, opet ujutru, rekao je zameniku nadzornika zatvora, Josifu Protiću, da bi Apisa ubio usred suda samo kad bi mu bila data puška...

Za vreme procesa, Vemić je izražavao nadu da ga predsednik sudskog veća, Petar Mišić, neće strpati „u jednu korpu sa onim Apisom“, koji je „napravio toliko malera svojim drugovima“. Rekao je i to, da bi se on ubio da je na Apisovom mestu.

Milan Gr. Milovanović po upoznavanju sa optužnicom rekao je: „S Dragutinom ne mogu nikad više biti što sam bio. On nije smeo da ima Statut a ja sam pitao još na Krfu jesu li sve uništili. Ništa nam ne bi mogli da ga nisu našli. Samo dok se vidim sa Dragutinom! On nas je sve i povukao da stradamo...“

Po Milovanovićevim rečima, Apis je bio čovek bez skrupula. „Ako Dragutin brani Malobabića, onda je svršeno, on ga je na atentat nagovorio...“

Bogdana Radenkovića ljutnja je toliko zahvatila, da je Apisa nazvao - „ludakom i upropastiteljem svih crnorukaca“. Misleći na spise pronađene kod Apisa, rekao je: „Zar se te stvari, gluposti, drže?!“

Već kako se to moglo i očekivati, u Solunu je odbrana optuženih bila pepeljuga, nikako ravnopravan učesnik u procesu. Njena reč svodila se, u stvari, na formalnost...

Apisov branilac, potpukovnik Milan J. Radojević, ipak je učinio što je mogao. Po njegovim rečima, nije bilo ni „prirodno ni logično“ da oficiri koji su doveli dinastiju Karađorđević na presto budu optuženi za obaranje te iste dinastije. Zatim, da optuženi, osnivajući svoju organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“ 1911. godine, nisu hteli da obore, već da podrže postojeći režim. Da su tu organizaciju stvorili u sadašnjim uslovima, stvari bi stajale drukčije, i samo bi se tada moglo govoriti o nameri promene režima.

Ključna teza Apisovog branioca bila je da bi Apis mogao da odgovara samo za osnivanje tajne organizacije.

Da je Apisov branilac i bolje obavio svoj posao nego što je, da je izneo i mnogo jače argumente nego što je, malo bi, međutim, vredelo, jer je sud unapred bio doneo svoju odluku...

Presuda Apisu i ostalim optuženim zasnivala se na oceni suda (Nižeg vojnog suda), da je dokazano da je cilj Crne ruke bio da obori „pravi red“ i zameni ga vojnom diktaturom, i, između ostalog, da liši života regenta Aleksandra i predsednika vlade Nikolu Pašića.

Devetorica okrivljenih osuđena su na smrt. Presuda nije obuhvatila jednog od optuženih, potpukovnika Vitomira Cvetkovića, zeta Milana Gr. Milovanovića Pilca, i Apisovog kuma (Apis ga je venčao). On je naprasno umro u danu kada mu je saopštena optužnica. Njega su na optuženičku klupu, uz drugo, dovela neka pisma upućena generalu Damnjanu Popoviću, u kojima je izražavao nadu, „da će se svest i kod našeg naroda i kod naše vojske probuditi, kao i 29. maja 1903. i sa nevaljalcima raskrstiti...“

Kad je predsednik veća Nižeg vojnog suda, pukovnik Petar Mišić, koji se pokazao kao izvrstan poznavalac prava, ali i pun sikteće mržnje prema okrivljenima, pročitao presudu - Apisovo lice se obasulo žutilom. Prema izveštaju nadzornog oficira zatvora, kapetana Stojkovića, koji je bdeo nad crnorukcima i dok su se nalazili u sudnici, Apis je rekao: „Pa zar baš na streljanje? Da vidim da li će to da potpiše Prestolonaslednik? Ja to njemu ne bih potpisao. Zar devet oficira streljati, pobogu brate?! Pa to nikakav, ni najkrvaviji režim ne bi učinio...“

Vladimir Tucović je presudu prokomentarisao rečima, da se njom želi crnorukcima uterati trah u kosti. „Pa, zna onaj da bi ga i malo dete u Srbiji proklelo, makar i pobedio u ratu i proširio državu do Beča i Pešte“, rekao je on zameniku nadzornog oficira Josifu Protiću, misleći na regenta Aleksandra. „Gde sme, bre, da postrelja toliko oficira? On jeste lud, ali nije blesav! More plaše mečku s rešetom...“

Suprotno Tucoviću i Apisu, Ljuba Vulović je bio uveren da regent Aleksandar neće ostaviti u životu ni njega a ni Apisa. „U njegovu milost“, govorio je sve vreme, „ne treba se nadati, jer on ima sve osobine svog dede, crnogorskog kralja Nikole“.

Na smrt su bili osuđeni Apis, Milan Gr. Milovanović Pilac, Radoje Lazić, Čedomir Popović, Vladimir Tucović, Velimir Vemić, Bogdan Radenković, Ljuba Vulović i Rade Malobabić. Svi oni uložili su žalbe na presudu Velikom vojnom sudu, pa su neke presude preinačene. „U putu najviše milosti“ preinačene su presude Čedomiru Popoviću i Bogdanu Radenkoviću (u 20 godina teške robije). Sem Apisa, Vulovića i Malobabića, svi na smrt osuđeni su, zatim, pomilovani i svima je kazna preinačena u dvadesetogodišnju robiju.

(Nastaviće se)