Vlada aminuje presudu

O smrtnim presudama koje je izrekao Niži vojni sud vlada je raspravljala u nekoliko mahova. Prvi put 25. marta 1917. godine, a tada je, na predlog Nikole Pašića, rešeno da se sačeka i presuda Višeg vojnog suda, pa da se onda vidi da li treba "zamoliti Njegovo Visočanstvo da putem milosti ublaži kaznu".

U međuvremenu, tri ministra su podnela ostavke u znak protesta zbog izrečenih kazni (samostalci Milorad Drašković i Ljuba Davidović, 8. juna 1917, i naprednjak Vojislav Marinković, 9. juna 1917). U ovoj situaciji Nikola Pašić je regentu Aleksandru podneo ostavku cele vlade. Regent je tu ostavku prihvatio, ali je odmah, a po savetovanju sa predsednikom Narodne skupštine, Pašiću dao mandat za sastav nove vlade - ovog puta čisto radikalske...

Na sednici nove vlade, održanoj 10. juna 1917. godine pod predsedništvom regenta Aleksandra, glavna tačka dnevnog reda bilo je pitanje molbi za pomilovanje osuđenih "po solunskoj aferi". Regent Aleksandar je zatražio, da mu vlada da mišljenje o podnesenim molbama za pomilovanje.

Prema zapisniku koji je vodio Momčilo Ninčić, Pašić je izjavio, da "među osuđenima moraju se naročito izdvojiti trojica: pukovnik Dragutin Dimitrijević, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić. Ne samo zato što su oni pripremili atentat na Prestolonaslednika, no što protiv njih postoje naročiti razlozi političke prirode. Učestvovanje pukovnika Dimitrijevića potvrđeno je njegovim pismenim priznanjem u jednom strašnom delu čije je izvršenje imalo najstrašnijih posledica. Nesumnjivo je, da su i ona druga dvojica u tome učestvovala. Stoga njih ne može predložiti za pomilovanje. Međutim, ostale bi kao manje krive trebalo pomilovati od smrtne kazne".

Pašićevo navođenje Apisovog pismenog priznanja ticalo se njegovog raporta o Sarajevskom atentatu i to je mnogim piscima poslužilo kao dokaz da je upravo zbog toga vođa Crne ruke bio streljan.

U pokušaju da objasni zašto su Pašić i Protić, kao glavni faktori u vladi, udovoljili želji Aleksandra da se streljaju Apis, Vulović i Malobabić, Slobodan Jovanović je napisao:

"Pašić i Protić jamačno su nalazili da će i Dinastiju, i svoju stranku, a i sebe lično najbolje obezbediti, ako budu unapred dali jednu zalogu svoje buduće ispravnosti prema Austriji. Ta je zaloga imala da bude streljanje onog čoveka koji je napismeno priznao svoje učešće u Sarajevskom atentatu. Time bi bila skinuta s radikalne vlade svaka sumnja da je ona znala i odobravala rad Apisa i Crne ruke u Bosni. Što se tiče njene buduće ispravnosti prema Austriji, koje bi jemstvo bilo pouzdanije od toga fakta, da je radikalna vlada, dokle još u punom ratu s tom Silom, dala iz vlastitih pobuda osuditi na smrt jednoga od vinovnika Sarajevskog atentata... Ukratko, da bi oprali sebe i svoju stranku pred Austrijom, Pašić i Protić slali su joj na peškeš Apisovu glavu".

Na ovaj način, Slobodan Jovanović je praktično hteo da Solunski proces objasni i čisto partijskim razlozima... "Radikalni vođi Pašić i Protić", rekao je Jovanović postavljajući zaštitni zid ispred regenta Aleksandra, "strahovali su da pod novim stanjem stvari posle separatnog mira radikalski režim, iz obzira prema Austriji, ne postane nemogućan..."

U svojim cik-cak i uistinu vrludavim kazivanjima o Solunskom procesu, Slobodan Jovanović rekao je i to, da Apis, "u pravom smislu reči", nije bio "podstrekač Sarajevskog atentata; on se više ili manje dao povući bosanskom revolucionarnom omladinom...". A zatim, da je "atentat bio delo bosanske revolucionarne omladine" koja "nije radila u dogovoru sa Narodnom odbranom, kako je Austrija tvrdila. Ona je imala veze samo sa dva-tri oficira iz Crne ruke".

- Postoji podatak da je Pašić jednim poverljivim pismom upozorio vojvodu Putnika da "izgleda" da Apis stoji u vezi sa izvesnim mladim Srbima iz Bosne, i da bi to moglo dovesti do opasnih posledica...

Kako je protekla sednica vlade na kojoj je raspravljano o molbama za pomilovanje crnorukaca, vidi se sem iz zvaničnog, još iz jednog - nezvaničnog zapisnika. Izvod iz ovog nezvaničnog zapisnika, sastavljenog po sećanju i navodno sa potpisima dvojice članova vlade, pred Drugi svetski rat dostavio je Vojislavu Bogićeviću u Sarajevu crnorukac Aca Blagojević.

U njemu se, pored ostalog, kaže, da je ministar pravde Marko Đuričić pročitao presudu vojnih sudova i izjavio da bi "Kruni trebalo predložiti" izvršenje smrtne kazne nad Apisom, Vulovićem i Malobabićem, a da se ostalima kazne ublaže... Jedan ministar, čije se ime ne navodi, rekao je na to - da mu se "koža ježi na prolivanje srpske krvi, krvi naših oficira. I to od srpske ruke! Zar da krv naših junaka prospemo, i da tela njihova zatrpamo u zemlju ovih poltrona Grka? Zamislite, kako bi to grozno ubilo našu vojsku..."

Ocenjujući suđenje kao suđenje nevinim ljudima, kao "suđenje koje nije bilo pravilno, po zakonu" a presudu - "kao nepravičnu", "diktovanu ličnom osvetom", budući da "ni delo atentata ne postoji", ovaj član vlade je, navodno, rekao: "Pošto smo parlamentarna i odgovorna vlada, nalazim, da opšti, nacionalni i naši partijski interesi nalažu blagost, što veću blagost osuđenim oficirima. Najbolje bi možda bilo da te oficire sklonimo u Tunis ili Alžir i da definitivno rešenje toga pitanja ostavimo i odložimo do povratka u otadžbinu."

(Nastaviće se)