Pukovnik Apis žrtvovan

PREMA izvodu iz nezvaničnog zapisnika, Nikola Pašić je posle pokušaja jednog ministra da se sačuvaju životi trojice oficira, uzeo reč:

„Ja, gospodo, zahvaljujem našem kolegi na osećanjima koja je iskazao. Mislim da smo mi svi ispunjeni tim osećanjima, ali spoljna situacija je mnogo kritičnija nego što izgleda. Prema izveštajima koje sam poslednjih dana primio od naših predstavnika u savezničkim državama vojnički položaj naših saveznika je oslabljen, a pobeda neprijatelja se smatra kao neminovna i u najkraćem roku. Nama je, dakle, suđeno da u borbi podlegnemo.

Vi znate da austrijski i nemački dvor smatraju radikalnu stranku kao najvećeg neprijatelja nemačkog uticaja u Srbiji. Oni imaju dokaze u rukama da je atentat na Ferdinanda spremio pukovnik Dimitrijević sa drugovima, i nas sumnjiče da smo znali za to. I Austrijanci i Nemci su tako razjareni protiv nas, da nam neće dati da se vratimo u Srbiju. Konfiskovaće nam imanja i predati nas i sve naše važnije prijatelje sudu. Neophodno je, dakle, da sebe uzmemo u odbranu a to ćemo postići, ako budemo neumitni prema pukovniku Dimitrijeviću i drugovima.

Kako nam je dao priznanje da je pripremio atentat na Franca Ferdinanda, potrebno je da to javno osudimo, i sebe zaklonimo. A to ćemo postići najbolje, ako predložimo Kruni izvršenje smrtne kazne nad pukovnikom Dimitrijevićem, Vulovićem i Malobabićem, koji su mu bili pomagači, dok je prvi glavni krivac. Tada ćemo moći reći Austriji i Nemačkoj: mi smo dobili priznanje da je pukovnik Dimitrijević spremao atentat, odmah smo ga smakli, pa vam je to najbolji dokaz, da mi to osuđujemo. Ovde je u pitanju naša ili njihova koža, pa vas stoga molim, da primite predlog ministra pravde.“

Koliko je ceo tekst „nezvaničnog“ zapisnika autentičan -veliko je pitanje. Štošta u njemu je sumnjivo i sasvim neuverljivo, posebno u delu koji se odnosi na navodno Pašićevo izlaganje. Ali najveću smetnju da se taj tekst prihvati predstavlja činjenica, da crnorukac Aca Blagojević nije saopštio imena ministara koji su „naknadno sačinili i potpisali zapisnik“.

Pošto je vlada, na sednici od 10. juna 1917. godine, jednoglasno odlučila da se Apis ne pomiluje (kao ni Vulović i Malobabić), izdato je naređenje da se smrtna kazna izvrši.

Dragiša M. Stojadinović kaže, da je vođu Crne ruke najviše „bolelo“ što će biti izveden pred stroj srpskih žandarma i vojnika. Od dežurnog oficira u zatvoru on je navodno tražio otrov - „da bi uštedeo sramotu streljanja...“

Sa smrću, a što je sasvim razumljivo, Apis se ipak nije mirio do poslednjeg momenta. Pokušao je da sačuva glavu i obraćanjem kralju Petru... „Preklinjao ga je za blagodarnost“, kaže Dragiša M. Stojadinović, i molio ga da posreduje kod regenta Aleksandra radi milosti.

„Ja sam grešio, dosta grešio“, pisao je Apis kralju Petru, „i meni ostaje da Vaše veličanstvo molim, da se na mene smiluje, da mi oprosti i da mi u ovom teškom času pomogne. Ova reč milost, ovaj akt hrišćanske dobrote pašće na plodnu zemlju i ja ću večito zahvalan prigrliti i starom ljubavlju za večita vremena biti najodaniji sluga Vašeg uzvišenog doma.“

Dragiša M. Stojadinović kaže u vezi s kraljem Petrom i to da je imao prilike da se uveri, da je kralj Petar, iako se nije mešao u državne poslove, budno pratio sve što se zbivalo u tuđini, a posebno da je pratio rad vlade. Pratio je i Solunski proces... Upravo kad je suđenje bilo u punom toku, on je Stojadinoviću rekao nešto što je ličilo na savet, ali i što se odnosilo na oficire izvedene na sud: „Prvo, slugu koga otpustiš, ne primaj više u službu; drugo, ako te što krupno u životu snađe, ne odlučuj se dok ne prespavaš jednu noć, i treće - čuvaj se kao od vatre onoga, koga je Bog obeležio.“

Kako Stojadinović naglašava, ove reči kralja Petra, „izgovorene u momentu teške impresije Solunskog procesa“ bile su mu dugo vremena „predmet za odgonetanje“. Zagonetka se tada nije dala razrešiti i razumeti, ali vremenom to što je kralj Petar mislio, postalo je samo od sebe jasno i razumljivo...

Odluka regenta Aleksandra o pomilovanju saopštena je osuđenim pred samu ponoć, u 23. časa i 55 minuta, 12/25. juna 1917. godine, ali samo onim pomilovanim. Neki od njih uzviknuli su tada - da „živi prestolonaslednik Aleksandar“. Apis, Vulović i Malobabić nisu o svemu tome ništa znali... Apisu je, međutim, saopšteno nešto drugo - da će u jedan sat po ponoći biti sproveden na gubilište...

Kako je u svom izveštaju naveo nadzorni oficir kapetan Stojković, Apis je bio „držanja veoma odlučnog, ljubaznog i sasvim prirodnog, ali se ipak osećalo, da se usiljava, samo to nije mogao niko primetiti, ko ga dobro ne poznaje i ne razume. Sem toga osećala se kod njega još izvesna nada za pomilovanje, koja je se i na licu mesta za vreme čitanja presude videla...“

Pre nego što je sproveden na gubilište, Apis je rekao svešteniku koji je bio došao da ga ispovedi, da je njegova „radnja“ i radnja njegovih drugova bila „skroz patriotska“, ali da su u sve „đavoli umešali svoje prste, te je sve ovako đavolski pošlo i svršilo se... Sve đavolski! Smrt, smrt, pa neka je samo za sreću Velike Srbije pa ne žalim...“

(Nastaviće se)