Pred streljačkim vodom

Pred rakom, za vreme čitanja presude, Apis je "više puta pogledao i čuljio uši, čim čuje da se ko kreće u blizini, on se nadao dolasku pomilovanja", kaže kapetan Stojković.

Pre nego što će mu marama biti vezana preko očiju, i pre nego što će se hici ispaljeni iz pušaka petnaestorice žandarma sručiti u njegovo telo, Apis je uzviknuo: "Živela Velika Srbija, živela Jugoslavija!" Njegov sadrug Vulović, uzviknuo je pak: "Živela Velika Srbija!"

Od svega onog što je vođa "Crne ruke" rekao neposredno pred svoju smrt kapetanu Stojkoviću, možda je najznačajnije sledeće: "Ja vam jednom naglasih, da sam možda pogrešio što sam u pismu onom otvoreno izneo za Sarajevski atentat, po ovim sad saslušanjima rekao bih da je to glavna stvar ili bar razlog da mene ne bude." Pri ovom on je mislio na svoj poverljivi raport sudu u kojem je sebe doveo u vezu sa ubistvom austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Štošta značajno Apis je rekao kapetanu Stojkoviću i poslednjeg dana pred streljanje, 12/25. juna 1917. Rekao je, pored ostalog, da se "boji ljudskih strasti, koje igraju često vidnu ulogu i donose odluku bez pameti, što može biti slučaj i ovde..." S razlogom, izvesno, ispričao je i kako je pod knezom Aleksandrom Karađorđevićem (ocem kralja Petra i dedom regenta Aleksandra) neki mladi Prokić, pristalica Obrenovića, bio osuđen na smrt zbog nekih političko-dinastičkih stvari. Ali, "s obzirom na njegovu mladost, uzrast i lepotu", smrtna kazna mu je oproštena. Međutim, morao je da prođe "kroz strah od smrti". Odveden je da vidi "svoj točak" i tek tada mu je saopšteno da je pomilovan...

Apis je ovde mislio na Iliju Prokića iz sela Šatornje, koji je zajedno sa bratom Matijom učestvovao u Katanskoj buni 1844. godine, pod vođstvom Stojana Jovanovića Cukića, privrženika kneza Miloša. Kad su pobunjenici razbijeni i zatim delom pohvatani, Ilija i Matija bili su uhvaćeni i osuđeni na smrt. Po naređenju Tome Vučića Perišića kazna je trebalo da bude izvršena u njihovom rodnom selu Šatornji. U određeni dan, streljan je samo Matija (i telo mu stavljeno na točak, da tu ostane dok se sasvim ne raspadne). Pred samo Ilijino streljanje, okružni načelnik je izvadio iz džepa pismo koje mu je bilo dostavljeno iz kancelarije kneza Aleksandra i pročitao - da se knez "smilovao" i Iliji "poklonio" život...

Govoreći o strahu od smrti kroz koji je morao da prođe mladi Ilija Prokić, Apis je rekao:

"Eto, u takvom strahu smrti sad se i ja nalazim. Verujte, ne bih nikada ni najvećem dušmaninu zaželeo da se ovako oseća. Sad mi je jasno zašto ljudi ustaju protiv smrtne kazne. Legnem, ali mi odjednom izlazi pred oči raka, trgnem se i u duši osećam užasan bolni pritisak. Zašto to ljudima treba, zar je moja duša tako crna, pa ja zaboga celog svog života praštao sam ljudima, poznavajući njihove slabosti, pa našto ovo sad? Ali ja ipak ne krivim nikoga... Ne ljutim se na ljude, ja ih poznajem. Dok ste na ravnome putu svi su uz vas, čim počne uzbrdo, ostaće svega od dva do tri ludaka sa vama..."

Kapetanu Stojkoviću Apis je takođe rekao:

"Kažu za mene da sam neiskren, a to je greh, verujte. Čoveka treba razumeti u krupnim stvarima. Sve što se prećuti, sve što se ni najboljem prijatelju ne saopšti, nije zato da se od njega sakrije, kao što misli Pilac za mene da sam to radio iz ambicije. Ne, to je čista lojalnost, to je nedavanje aktivnog učešća u poslu svome prijatelju, da u slučaju kakvog neuspeha, on ostaje slobodan - napolju - i da tek onda pomogne celoj opštoj stvari. To je veći interes i za njega i za opštu stvar. Eto, da sad u ovom slučaju ima koga napolju, sve bi malo drukčije izgledalo..."

U svojim poslednjim časovima, Apis jedva da je ikome išta prebacio ili pak nekom zapretio. Jedan od onih retkih visokih oficira kojima je on zapretio, bio je Petar Bojović, pozniji vojvoda. "A, Bojoviću, ti nas na sud, a tebe ćemo na sud, jer si znao, ja sam mu kazao da postoji 'Crna ruka'..."

(Nastavlja se)