Front protiv radikala

KAD se ima u vidu šta su crnorukci sve preduzimali, nameće se zaključak da je njen cilj bilo uspostavljanje jedne vrste vojne diktature. Ta diktatura trebalo je da bude sprovođena preko neke političke stranke, u kojoj bi crnorukci imali pretežan uticaj i mogli u stvari njom da upravljaju.

U ovom svetlu gledano, orijentacija Crne ruke na saradnju sa Samostalnom strankom, a i nekim drugim strankama, postaje lako razumljiva. Na drugoj strani, postaje lako razumljivo i njeno stupanje u pravi rat sa Radikalnom strankom, naročito od 30. avgusta 1912. godine, kada je obrazovana homogena radikalska vlada sa Nikolom Pašićem kao predsednikom i Stojanom Protićem kao ministrom unutrašnjih poslova.

Nije jednom kazano, da je Crna ruka „u pogledu shvatanja unutrašnjeg društvenog uređenja Srbije predstavljala krajnje reakcionarnu političku organizaciju“, da je imala reakcionarne poglede i na spoljnu politiku... „Nacional-šovinistički stavovi vidljivi su i iz njenog proglašavanja Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Dalmacije srpskim pokrajinama (član 7 Statuta Crne ruke). Ti stavovi bili su najočigledniji izraz velikosrpskog šovinizma“.

Crnoj ruci pripisivana su i „rasistička shvatanja“, koja su „naročito došla do izražaja u 1912. godini“, posle formiranja pangermanskog Saveza nemačke omladine, na čijem se čelu nalazio pruski feldmaršal Kolmar Golc, protagonista plana „Drang nach Osten“. Povod, pa i razlog da se ovako nešto pripiše Crnoj ruci, bilo je pisanje njenog organa, „Pijemonta“, da bi Srbija trebalo da se ugleda na Prusku, odnosno Nemačku...

Postoje i drukčije ocene, i po njima je Crna ruka bila „patriotska, nacionalno-revolucionarna organizacija, kojoj je bio glavni i jedini cilj borba za ujedinjenje Srpstva“.

Na Crnu ruku navodno je izvršila određeni uticaj i oficirska organizacija u Turskoj - Liga oficira spasilaca, koja je u julu 1912. godine ultimativno zahtevala da se parlament odmah zatvori.

Kao i Liga oficira u Turskoj, i Crna ruka je isticala, da su oficiri najpozvaniji, i dužni, „da pre sviju priskoče u pomoć otadžbini i spasu je od stranačke pljačke“.

Švajcarac Arčibald Rajs, ovako je mislio o Crnoj ruci:

„Po svemu što sam čuo i što se otkrilo za vreme Solunskog procesa, udruženje ’Ujedinjenje ili smrt’ poznato u javnosti pod imenom Crna ruka bilo je udruženje koje je imalo dva cilja. Prvi cilj bio je patriotski: ujedinjenje svih Srba, cilj kome su se pridružila vojna lica koja su bila u sukobu sa državom. Drugi cilj bio je: organizacija vojne diktature, koja bi ukinula demokratske slobode. Do ove vojne diktature, koja nema ništa zajedničkog sa republikanskim uređenjem, trebalo je da dođe uz pomoć neke vrste komiteta od petnaest članova koje je izabrao i kojima je rukovodio Dimitrijević (Apis)“.

Crna ruka ocenjena je i kao „nezdrava pojava u mladoj srpskoj demokratiji, kao organizacija koja „nikad nije postala nacionalno-revolucionarni pokret“. Po Milanu Bartošu, ona to nikad nije ni mogla postati... Jer, njen program je bio „šovinističko-rasističko-militarističko-antisocijalistički, mnogo reakcionarniji od programa najdesnijih parlamentarnih stranaka tadašnje Srbije“. Svojim programom, „svojim pretorijanstvom i nastojanjem da utiču na politiku, crnorukci su čak i nužno postali brana progresu i demokratiji u Srbiji“.

Kad je obnovljen Solunski proces, 1953. godine u Beogradu, u časopisu „Nova misao“, za Crnu ruku je rečeno, da je ona „bila i ostala oruđe najreakcionarnijeg krila srpske buržoazije, kako u njegovoj unutrašnjoj politici gušenja svih demokratskih sloboda i zavođenja otvorene diktature buržoazije, tako isto i u spoljnoj politici kao eksponent hegemonizma srpske buržoazije“.

Neposredno posle Prvog svetskog rata, list „Tribuna“ pripisao je Crnoj ruci antidržavni karakter... „Crnorukci su u najkritičnijem vremenu, zahvaljujući svojoj tajnoj prevratničkoj organizaciji, dovodili, u nekoliko mahova, u pitanje i samu egzistenciju države. Njihova je opasnost bila utoliko veća, što im je sekundirao, i to otvoreno, i sam opozicioni blok“.

Prema „Tribuni“, „najkritičniji momenti bili su u maju 1914. godine, kad pred Prvi svetski rat, umalo nije oborena neparlamentarnim putem Pašićeva vlada, zahvaljujući poznatoj ortačini Crne ruke i opozicionog bloka; u decembru 1915. godine i u početku januara 1916. u Draču i Skadru, kad je, za vreme one bede i smrti, Crna ruka spremala prevrat - i najzad pokušani prevrat na Solunskom frontu, 29. avgusta 1916. godine uoči prve ofanzive, koji je i doveo prevratnike pred sud“.

Optužbe na sudu u Solunu, da je Crna ruka bila teroristička organizacija, Dragutin Dimitrijević Apis pokušao je da ublaži izjavom, da je po svojim statutima ona imala „karakter i izraz malo revolucionarno-teroristički“, ali da se to „da razumeti i objasniti time što je to naročito pisano i pod atmosferom ondašnjih maćedonskih akcija u kojima su ovakva sredstva dobila donekle samim radom na praksi izvesnu legitimaciju...“

(Nastaviće se)