Zavera protiv krune

SVOJEVRSNU ocenu Crne ruke, i Apisa kao njenog vođe, dao je istaknuti crnorukac i član Vrhovne centralne uprave Milan Gr. Milovanović-Pilac. U razgovoru sa zamenikom nadzornika zatvora u Solunu, ondašnjim poručnikom Josifom Protićem, rekao je, da je Crna ruka bila - „čudovišna organizacija“, da je bila „prava zavera protiv krune i prestolonaslednika Aleksandra...“ Što je Crna ruka bila takva, kriv je bio Apis, pre svega on.

„E, Dragutine, Dragutine, milu li ti nanu, u šta nas uvali“, psovao je Milovanović. „Uvek se utrpavao da bude vođa, glava, ovan predvodnik. Još dok smo kaplari bili.. A u suštini... on je kukavica! Ku-ka-vi-ca! Jes, očiju mi. On je u stanju da naredi, da potpiše naredbu da se hladno pobije ceo svet, ali on sam, on lično: ni buvu nije smeo da zgnječi... Kao gadio se krvi“.

Dok je Milovanović, tako, za sve što se dogodilo s Crnom rukom, njim i drugim crnorukcima, okrivljavao Apisa, pukovnik Vladimir Tucović (brat socijaliste Dimitrija Tucovića) smatrao je da Apis ne snosi nikakvu krivicu, već artiljerijski major Ljubomir Vulović. „E, Vuloviću, majku ti jebem usranu... Ti si zao duh Apisov! Ti ćeš mu, a ne Aleksandar doći glave!“

Tucović je Josifu Protiću rekao i to, da je Vulović „lično Lucifer“ i da do svega ne bi došlo samo da se on nije nalazio uz Apisa.

Jedan od stalnih pravaca rada Crne ruke ticao se njenog prodiranja u državne ustanove i društvene organizacije.

Prvo udruženje na koje su crnorukci bacili oko bila je Narodna odbrana, osnovana u jeku aneksione krize, u decembru 1908. godine. Kao malo koje udruženje u novijoj istoriji Srbije, Narodna odbrana je za rekordno kratko vreme postala uistinu svenarodna organizacija. Njoj je pristupilo i staro i mlado, i u njoj su se našli i najljući politički protivnici.

Samo tokom dva meseca, u oktobru i novembru 1908. godine, u Srbiji su osnovana 223 okružna i sreska odbora. Na dan 8. oktobra, u Beogradu je obrazovan Središnji odbor, sastavljen od najuglednijih građana. Prema programu, Narodna odbrana je imala da „podiže, hrabri i jača nacionalnu svest“, da „vrši upisivanje i skupljanje dobrovoljaca i obrazuje dobrovoljačke jedinice i priprema ih za oružanu akciju“.

Na inicijativu Glavnog odbora, formiran je i odred četnika od nekoliko stotina dobrovoljaca, koji su obučavani u upotrebi svih vrsta oružja i eksploziva, kako bi, „ne birajući načina, naneli neprijatelju što više štete. Oni su trebalo da budu prethodnica naših pukova, strah i trepet pozadini neprijateljevoj...“

Kad se vlada Srbije, pod pritiskom velikih sila, morala saglasiti sa aneksijom Bosne i Hercegovine, Glavni odbor Narodne odbrane „vratio je mač u korice“, rasturio četnički odred, i svoju aktivnost usmerio na „jačanje nacionalne svesti, jačanje viteštva i unošenje novih mera u društvo kako treba raditi“. Novi pravac u radu imao je da se odvija pod parolom „Sve za Srpstvo i za Otadžbinu“.

Za Narodnu odbranu „Otadžbina i Srpstvo“ dolazili su ispred svega, pa i ispred političkih partija, koje bi morale „postati grupe koje će se takmičiti u korisnoj službi otadžbini i narodu, a moraju prestati da budu logori za istrebljavanje političkih protivnika...“

Prema navodima Siton-Votsona, Narodna odbrana i Crna ruka su i u Austro-Ugarskoj i u drugim evropskim državama bile u svemu izjednačavane, iako su one „bile sasvim različite organizacije, čak u mnogome i jedna drugoj protivne“, a da su se ljudi koji su se nalazili na njihovom čelu, „često upravo dušmanski odnosili jedni prema drugima.“

U poređenju sa Narodnom odbranom, Crna ruka je bila pravi kepec-organizacija.

Prema iskazu Dragutina Dimitrijevića-Apisa na sudu u Solunu, 1917. godine, Narodna odbrana od samog svog osnivanja „iako je dosta radila“, nije radila onako kako su crnorukci mislili da bi trebalo da radi. I zbog toga je, po Apisu, u stvari i rešeno - da se osnuje Crna ruka...

Po mišljenju Apisa, i celog vođstva Crne ruke, Narodna odbrana je trebalo da se pre svega orijentiše na neposredne pripreme za rat, kao što je to jedno vreme i činila, u doba aneksione krize - organizujući logore za obuku četnika, kao što je bio logor u Ćupriji, na primer, u kojem je Vojislav Tankosić bio komandant.

Preko Narodne odbrane, kao masovne, svenarodne organizacije, vođstvo Crne ruke želelo je, uz drugo, da ojača svoju sopstvenu poziciju.

Kraj