Prva dama srećne zemlje

JEDNOG majskog jutra, prve posleratne godine, vihor života spustio je mladu partizanku na najvišu kotu beogradskog brda Dedinje, u Komandu pobedničkog maršala iz koje je put vodio u rajsku baštu, u nekad kraljevske dvorove.

Bila je to Jovanka Budisavljević, fenomen jednog vremena. Kao sirotica i čobanica, lička gerilka u Drugom svetskom ratu, zvana Ljelja, dospela je da živi u izobilju i raskoši, sa slavom na kojoj su joj zavidele carice, kraljice, predsednice, filmske i pevačke dive njenog vremena.

Jednog drugog majskog jutra, posle 35 godina, Jovanka se probudila u onoj istoj odaji iz koje je zakoračila u svet koji nije mogla ni sanjati.

Susret sa stvarnošću mora da je bio jako bolan.

Smrću supruga, Tita, prvo je iščeznuo zanosni osmeh, zaštitni znak jedne države koji je nosila i svetu poklanjala Jovanka Broz. Osmeh je počela gubiti i pre Titove smrti. Njihova bračna idila se nezaustavljivo krunila, a kad je ustala da brani pravo zakonske supruge, i sam svoj život je ugrozila. U njoj se začela i ozbiljna boljka, strah da ne doživi sudbinu udovice ki- neskog maga Mao Cedunga, da je ne proglase za vođu Bande koja je pripremala državni udar.

Usledio je i raspad jedne države, druge Jugoslavije, za koju se borila i u koju je verovala, a ona je ostala nemi posmatrač kako se sve jugoslovensko, njeno, razvlači kao nekad udovičko. Strah od vlasti koja je padala, zamenjen je novim, da ne bude spaljena kao veštica ili još primernije kao Titove slike i spomenici.

Nije se Jovanka odazivala ni na upućene vapaje svojih zavičajaca koji su se pojavljivali na mahove, posle "Bljesaka" i "Oluja". Branili su je retki, a bliski. Pa i ona je sama, govorilo se, puštala krikove očajnice. Pokrenute su bile čak i akcije da se humanitarno zaštiti, među kojima je ponuda libanskog vođe Moamera el Gadafija bila najiskrenija. Pristigla je bila i konkretna ponuda: novi hrvatski vođa, njen i Titov general Franjo Tuđman tražio je da se vrati u lepu svoju rodnu Hrvatsku u kojoj će uživati sve što je primereno Brozovoj udovici.

I na dobronamerno i na politički provokativno ostala je nema.

Jovanka je uspela, što sigurno nije baš lako, da od javnosti sačuva intimu. Ostala je bez glasa, u tišini je nosila slavu mlade i lepe partizanke, pa i onda kad je jezdila svetom sa krilima maršalice nikom se nije poverila. Nije podizala telefonsku slušalicu ni kad su je obasipali milionima, samo da obelodani šaputanja iz svoje bračne postelje i šapate koji su do nje dopirali dok je pratila Broza u njegovim susretima sa svetskim moćnicima u politici, finansijama, kulturi...

U poslednjoj volji, godinu dana pred smrt, Broz nije ni pomenuo Jovanku, kao da nije ni imao suprugu. Jovanka je doživljena kao slučaj, čije rešenje zavisi od volje raznih ljudi. Pitanje - gde i kako će biti sahranjen - Broz nije poverio ni sinovima, ni supruzi, a ni političkim naslednicima. Ta čast pripala je generalu Armije Nikoli Ljubičiću. On je kasnije rekao da je Jovanku pozvao da učestvuje na Titovoj sahrani iz čisto "humanih razloga".

I u tako skromnoj ulozi Jovanka je obeležila Titovu sahranu, koju je tek 25 godina kasnije, nadmašila sahrana jednog rimskog pape. A Jovankin lako vidljivi bolni grč na licu i prolivene suze odslikavali su kako se čitav narod bolno rastajao od vođe koji je dostigao moć božanstva.

Jovanka je držanjem javnosti poslala poruku: Tito je bio njen voljeni čovek i suprug. Uspeli su fizički, ali ne i emotivno da ih rastave. Jovanka je ostala jedina Titova naslednica ("I posle Tita - Tito!"). Dok Broza i dalje hvale i proklinju, beogradski i srpski mediji stali su u zaštitu Jovanke kao žrtve mračnog režima u kome su joj bila ugrožena zakonska i ljudska prava zaboravljajući da su je pojedinci tretirali kao da je bila Titova suvladarka.

(Nastaviće se)