Milica i otac i majka

PUT do pakla i nazad pripada onima čiji je život, po pravilu, uvek na velikim iskušenjima - i to od početka do kraja.

Ko je sve učestvovao u davanju imena Jovanki Budisavljević, ipak, nisam uspeo do kraja da utvrdim. Ali, zato se zna da je zbog tog imena najsrećnija bila njena baba po majci, Jovanka Svilar. Isto tako se zna, da su žene, tek okupavši žensko novorođenče, rekle:

"Ako bude na babu Jovanku onda nema šta da brine. U selu joj neće biti ravne, po vrednoći, dobroti i lepoti."

Ženskoj deci se ovde, kao i u većini naših krajeva, očevi nisu uvek radovali. Zato su se komšije pomalo podsmevale Jovankinom ocu Mići kad je 24. novembra 1924. godine obukao novo odelo i točio rakiju.

Jovanka je krštena u crkvi, u selu Debelo Brdo, s kojim su Pećani tada bili u istoj parohiji. Crkva je sagrađena u vizantijskom stilu, u doba kada je ovim krajem upravljala žena, carica Marija Terezija. Na krštenju je držao kum Mićo Svilar, kum svoj deci Miće Budisavljevića. Crkveni obred krštenja obavio je pop Radivoje Korać, koji je u ovoj parohiji službovao od 1906. do 1927. godine.

Nije poznato kada je "dobri pop Rade", kako su iz Milošte zvali Koraća, krstio devojčicu, niti šta je zapisao, jer su crkvene knjige spaljene u ratu. Ali, po sećanju živih, Jovanka je bila vrlo zdravo, napredno i lepo dete.

Direktni potomak popa Koraća je i ugledni profesor, pokojni Veljko Korać, s Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bratić popa Radivoja je i čuveni košarkaški as, rano i tragično preminuli Radivoje Korać, koji je po stricu i dobio ime. Jedno evropsko takmičenje - "Kup Radivoja Koraća" - omogućilo je da se još jedan dobri Radivoje zapamti kako valja.

Crkva u Debelom Brdu, u kojoj je Jovanka krštena 1924. godine, zatvorena je u junu 1941. godine, istog onog dana kada su ustaše iz nje izvukle popa Vujadina Panjkovića i odvele ga u zloglasni logor kod Gospića, iz koga više nikad nije izašao.

Jovankin otac Milan - Mićo Budisavljević kupio je, po povratku iz Kanade, 20 jutara oranice, košanice i šume, nekoliko krava, dva vola i dva lepa konja. Od prerano umrlih roditelja, oca Maksima i majke Grude, nasledio je, kao jedinac, celo imanje. Mićo je stekao veliki imetak, a često su ga cure i momci pominjali po lepim odelima, druželjubivosti i pričanju. Mogao je da bira s kim će se oženiti i izbor je pao na komšinicu Milicu Svilar. Prvo dete koje je ona rodila dobilo je ime Maksim, po dedi, Mićinom ocu. Zatim je došla Jovanka Budisavljević, a u kuću je ubrzo stigla i treća radost - sin Petar, koji je dobio ime po Mićinom stricu.

Porodična idila nije dugo potrajala: Milica je preuzela brigu o deci, jer je Mićo po drugi put, u potrazi za dolarom, krenuo u pečalbu.

Jovanka je bila lišena očeve ljubavi i zaštite i prirodno je što joj je majka postala sve. Rastući pod njenim okriljem, osetila je svu njenu plemenitost, ali i težinu i gorčinu života koje je ova hrabra žena dostojanstveno nosila i podnosila. Jovanka se s ocem susrela kao učenica; zahvaljujući okolnostima, praktično, nije stigla ni da ga upozna.

Privrženost majci pojačana je rađanjem dve sestre - najpre Zore, 1934, a onda i Nade 1936. godine. Te godine, posle završetka osnovne škole, započela je Jovankina prva životna drama. Umire baba Jovanka, njena dobra i brižna zaštitnica. Majci je bivalo sve teže. Jednog poznog jesenjeg dana Jovanka je ostala da brine o dvema nejakim sestrama, dok je majka, hodeći u planinu, čak u Padalište, po kupus, od nevremena i ranog snega pretrpela pravi užas, koji će joj doći glave. Teško obolela od sušice, Milica Budisavljević je umrla u 35. godini života. Oplakivana je i po povratku s pećanskog groblja. Za njom je najviše cvilela njena kćer Jovanka.

U kući Miće Budisavljevića nastao je pravi pakao. Plač dece, pune staje, priskakanje sela u pomoć, nisu uspeli, barem kod Jovanke, da odagnaju tugu, koju će nositi celog života. Valjalo je, kako običaji i nalažu, oženiti čoveka. Prilika za to ukazala se u Soki Svilar, zvanoj Koka, koja se nakon smrti sina jedinca, razvela i vratila iz Ličkog Petrovog Sela, ponovo svojima, u Pećane.

Soka je udajom donekle ublažila bol Budisavljevića, ali je i nakon rođenja Jovankine polusestre Mare, bila i ostala maćeha. O tome govori i činjenica da je Jovanka, čim joj se ukazala prilika, bez dvoumljenja zamenila kućni pakao ratnim neizvesnim vihorom, odlazeći kao 17-godišnja lepotica u rat.

(nastaviće se)