Ljelja sa titovkom

ZIMA 1943. bila je oštra, jedna od najsurovijih u celom ratnom periodu, a za Jovanku Budisavljević bila je možda jedna od najbolnijih u njenom životu.

U borbama oko Mokrog polja, ranjena je, prvi put, i to u petu. Iako na prvi pogled bezazlena, rana je pratila celog života, zbog čega je morala da nosi posebno ojačanu cipelu. Jovanka Broz, za koju su se cipele, s brojem 38,5 izrađivale ručno, bila je "klijent" i poznatog zagrebačkog obućara Đure Baćanija.

Iste godine, pohod pegavog tifusa, nije zaobišao ni Jovanku. Ipak, uspela je da preboli i ovu boljku, od koje se, nažalost, nije mogao spasti njen otac. Tifus je Miću Budisavljevića pokosio u leto, iste 1943. godine, u rodnim Pećanima.

Lečeći se po bosanskim zbegovima, Jovanka je doživela još jedan udarac: u borbama kod Ličkog Osika, nedaleko od Gospića, poginuo je i njen 20-godišnji brat Maksim Budisavljević. Bio je po volji svojih sestara - visok, lep, drag - stariji, nešto više od godinu dana od Jovanke.

Jovanka je bila jedna od prvih pripadnica ženske čete koja je prihvatila da opremu aktivnog borca zameni bolničkom, čemu su, sigurno, doprinela lična i porodična stradanja. Na tim poslovima njeni ljudski kvaliteti došli su do punog izražaja. Najpre, dobija čin poručnika, a onda i jednu od najznačajnijih funkcija u partizanskom ratovanju: postavljena je za komesara Interne bolnice 1. korpusa. I njoj samoj to je bila jedna od najznačajnijih funkcija u karijeri.

Problemi u tek formiranoj Prvoj ženskoj četi nisu bili ideološki, niti su se odnosili na nesporazume sa okolinom, već je probleme počela da pričinjava - kosa!

Političko rukovodstvo čete, držeći se uspostavljenih pravila "Ličke revolucije", naložilo je da sve žene, stupanjem u partizanske jedinice, moraju da skrate kosu. Razlozi su, pre svega, bili higijenske prirode. Duge Jovankine pletenice, koje je nosila od kada zna za sebe, bile su deo života, mladosti.

"Jovanka mi je bila mnogo draga", pričala nam je Milica Svilar. "Strahujući da iz ponosa ne odbije kada joj neko nasilno seče kosu, preuzela sam obavezu da ja s njom to sredim. Prišla sam joj, onako u hodu, i jednim malim makazicama odsekla pramen pletenice... I kao da sada gledam taj prizor; Jovanka se zacrvenela i skamenjeno izgovorila: 'Da mi je to učinio neko drugi nikad mu ne bih oprostila.' Otišle smo kod jedne moje tetke i ona joj je odsekla te bujne, divne crne pletenice."

Iako kratko ošišana, Jovanka je bila i ostala lepa. Titovka je još lepše pristajala njenoj kratkoj kosi.

"Jovanka je imala i nadimak. Zvale smo je Ljelja. Uvek je bila tiha, ali su je krasili i mudrost i lepota. Meni je posebno imponovala svojim iskrenim zalaganjem da sve u četi budemo jednake u pravima i obavezama, da se nigde ne razdvajamo", ispričala je, takođe, Milica Svilar.

Članice Prve čete bile su izuzetno mlade - od 15 do 24 godine, a Drvar je u maju, sasvim izvesno, izgledao božanstveno. Naravno, pre čuvenog desanta, 1944. godine. U njemu je bila koncentrisana moć i pamet revolucije - Vrhovni štab i Tito. A ni mladosti, sudeći po svemu, nije nedostajalo. Tih dana u Drvaru, pre desanta, Jovanka je upoznala Josipa Broza Tita. I, bila, prirodno impresionirana! Da li je baš tu sevnula ona iskra koja se zove ljubav, između 20-godišnje bolničarke i 52-godišnjeg maršala Josipa Broza?

U Jovankinoj blizini tada se našao onaj isti, već spominjani lički komandant Đoko Jovanić. Tog komandanta ona je poštovala i neobično cenila. Zbog te činjenice, mnogo godina kasnije, dospeli su u neugodnu situaciju koja se graniči s glupošću. To se naročito odnosi na generala Jovanića, koji je brutalno "umirovljen".

Kada je i kako Jovanka dospela, po drugi put, u Titovu blizinu?

"Ne mogu se više setiti tačno, ali sigurno negde u drugoj polovini 1945. godine. Meni su, po drugi put, poslali grupu žena partizanki da ih rasporedim na rad, po službenim i privatnim rezidencijama visokih revolucionara. Među njima, najviše je bilo mojih Ličanki, ali i Kordunašica, Dalmatinki, Crnogorki... Tu je bila i ona, Jovanka Budisavljević", pričao mi je jednog dana, u proleće 1989. godine, general Milan Žeželj, u svojoj već oronuloj vili na Dedinju.

A u vreme kada je Jovanka stigla na Dedinje, o Milanu Žeželju, 25-godišnjem kršnom Ličaninu, počelo se uveliko šaputati. U ratu, Žeželj je bio ludo hrabar momak. Devet puta je ranjavan, a s tri metka je nastavio život, da bi im tek u poodmaklim godinama, odredio i lokaciju! U bitkama za Beograd, ispod Avale, bio je i kontuzovan. Rusi su ga povratili u život.

(Nastaviće se)