Ni kraljica ni princeza

ŽEŽELj je ratno vojevanje okončao oslobađanjem Zemuna, gde je zadobio devetu ranu. Odatle nije produžio ni za Srem, ni za Liku. Vratio se natrag, preko Save.

“’Nećemo, Milane, stalno ratovati’, predočio mi je Josip Broz, u Belom dvoru, pre nego što mi je saopštio i novi zadatak”, seća se Žeželj.

Žeželj je dobio naređenje da hitno formira jednu novu jedinicu, gardijsku brigadu, onu, koja će brinuti o Titovoj bezbednosti. Ali, koja će, istovremeno biti i ukras narodnom vođi i revoluciji.

“Imao sam slobodne ruke u biranju najboljih momaka, po svim jedinicama. Međutim, još se ratovalo i svašta događalo... Pogrešan potez u izboru naprosto nisam mogao povući”, prisećao se Žeželj tih davnih dana.

Uloga Josipa Broza postaje sve značajnija, a Milan Žeželj je postao komandant garde, ali i Titov ađutant.

Jovanka Budisavljević stigla je u Beograd, po vojnom pozivu, i odmah se obrela u Komandi garde. Kako je protekao prvi susret Jovanke Budisavljević i Milana Žeželja?

“Sve te pridošle žene, bile su mlade i lepe. Jovanka je, ipak, odskakala, bila je najzgodnija. Meni je zapala za oko, ne toliko izgledom, koliko svojom karakteristikom, koja je bila besprekorna. A, pismena karakteristika bila je odlučujuća, najvažnija. Zato se nisam dvoumio kada sam Jovanku Budisavljević odredio za rad u Dvoru”.

Komandu garde od ograde Dvora delila je samo jedna ulica. Ko je Jovanku Budisavljević uveo na kapiju Dvora i kako je izgledao njen prvi radni dan? Milan Žeželj se toga više ne seća. No, sudeći po svemu, mala iz Pećana, partizanka Ljelja, vrlo brzo je osvojila i dvorske prostore.

Jovanka nije bila u prilici da izigrava ni princezu ni kraljicu. Svakim danom u svakom pogledu postajala je sve moćnija i bez toga.

Pojava Jovanke Budisavljević na Dvoru, blago rečeno, izazvala je pravu pometnju. Od Josipa Broza se nije odvajala Davorjanka Zdenka Paunović, njegov najodaniji pratilac od odlaska iz Beograda 1941. pa do pobedonosnog povratka 1944. godine. Zdenka je najpre bila Titova kurirka i telohraniteljka, a docnije i jedna od sekretarica. Saradnja i bliskost učinili su svoje.

Davorjanka nije plenila stasom, ali su u tom tananom stvorenju bile satkane velike i uzvišene strasti ženskog roda. Iako je njena intimna veza sa Josipom Brozom javno prikrivena, isto tako je javna tajna bila da oni ne mogu jedno bez drugog. To su, uostalom, pokazali i vreme i događaji.

Čim je rat okončan, Titova supruga Herta Has je stigla u Beograd, čvrsto rešena da s Josipom Brozom izravna sve račune. Uspela je da se probije i u sam Beli dvor, zbog čega su neki oficiri dobili i šamare. Iako ugroženog zdravlja, nežna Paunovićeva, inače Požarevljanka, i tu je ostala neprikosnovena. Herti ništa nije pomoglo. Okrenula se najpre struci, a onda i ljubavi. Radila je u Kidričevoj planskoj komisiji i postala cenjeni ekonomista. Uspela je da zasnuje novu, srećnu porodicu. Više ljudi sa kojima sam razgovarao o Herti, spominjali su je kao dragu i vrednu ženu.

Davorjanka je bolovala od tuberkuloze, ali i bez bolesti bila je jako nervozna. Bolest je samo uvećavala tu nervozu. A, još kada se pojavila Jovanka, osetila se ugroženom. Zbog njene arogancije, sve manje je simpatisao i Aleksandar Ranković, pričao mi je Milan Žeželj.

Jovanka je vrlo brzo, po dolasku na rad u Dvor, bila primećena u Titovoj blizini. Čak je, jednom prilikom, došlo i do nesporazuma sa ordonansom, koji Jovanki nije dozvolio da u kasnim noćnim satima uznemirava maršala. Intervenisao je i general Milan Šumonja.

Životna drama Davorjanke Paunović približavala se svome kraju. Nežna Zdenka, koja je mislila da će jednom, ipak, moći da nastavi studije agronomije, morala je da se oprosti ne samo sa tom željom već i sa životom. Umrla je 1. maja 1946. godine, u Rumunskoj ulici broj 15, današnjoj Užičkoj, na beogradskom Dedinju. Po Titovoj želji, sahranjena je u Belom dvoru. Tim činom Tito je hteo da pokaže svima koliko je ta veza bila jaka.

“Kasnije, kad smo postavljali Zdenki spomenik”, seća se Žeželj, “Jovanki nije bilo pravo, i htela je, na neki način, to da spreči. Nije, međutim uspela”.

Posle Titove smrti rodbina je prenela Davorjankin grob, kod njenih roditelja, u rodni Požarevac.

(Nastaviće se)