Mihailo sultanov gost

NA veliku žalost porodice i Kneževine, prinčevi su morali da prekinu školovanje zbog Milanove bolesti 1838. godine. Postojali su ranije veliki planovi da se oba sina uče i vaspitavaju u svetu - u Rusiji, Francuskoj ili Nemačkoj. Ali, bila je to sama pusta iluzija zbog bolesti Milanove.

Zabrinuti roditelji, posle smrti četvoro dece od raznih stomačnih bolesti ili tuberkuloze, učiniše sve da, uz pomoć lekara, sveštenika i raznih iscelitelja, spasu život prestolonasledniku. Pobolevao je od 1834. godine, a već 1837. pluća mu je zahvatila smrtonosna bolest. Zato mu zabraniše da pohađa specijalnu jedinicu vojne garde koju je otac otvorio sinovima i angažovao poznatog ruskog oficira Pavlova da im bude instruktor.

Kad je nastalo kritično stanje, srpski lekari su priznali da su nemoćni da povrate Milana. Kneginja Ljubica se brzo spremila i odvela sina u Austriju. Obišli su Temišvar, Pančevo i Zemun. Nažalost, velika ucveljena gospođa vratila je sina u zemlju neizlečenog.

Vladaru se rušilo tlo pod nogama, ali kneginja nije želela da Miloš napusti presto, jer se sin jedva u životu održavao. Otac je u njegovu korist ipak abdicirao 13. juna 1839. godine, a dva dana kasnije, brodom preko Save napustio je Srbiju. Umesto bolesnog kneza, vladalo je Namesništvo iako je Milan bio punoletan.

U to teško vreme ustavobranitelji su radili protiv Obrenovića. Knez je pisao supruzi da se složno drže i da ne dozvole da ih neprijatelji okrenu protiv njega. Ali, desila se Milanova smrt, pa je kneginja Ljubica sama dočekala najstrašniji čin.

Ljubicu su hitno uputili u Bukovičku banju da se povrati. Počela je da razmišlja kako da zaštiti sina Mihaila i da ga vrati u zemlju da bi se sačuvao presto i dinastija. Knez Miloš je smatrao da je Mihailo premlad i neiskusan da upravlja državom. Te dileme su ih slamale ali i zbližile.

Majka vladarka se brinula za Mihaila ako dođe u nesložnu Srbiju, pa nije Milošu govorila da je došla u Herešti da sa sobom povede Mihaila. U razgovoru sa suprugom on je jasno ukazao da on hoće da se vrati na presto.

I dok su ustavobranitelji hvalili Aleksandra Karađorđevića, iz Porte je stiglo obrazloženje da je Mihailo postavljen za kneza Srbije. Pre odlaska u domovinu, Mihailo je dobio berat i zvanično postavljanje, oktobra 1939. godine.

Pitanje prestola je bilo rešeno, zato je sultan pozvao kneza Mihaila da dođe na podvorenje kod njega u Stambol, i to u pratnji majke Ljubice.

Prilikom odlaska novog kneza i njegove majke u Srbiju 1840. godine, sultan proizvodi Mihaila u čin maršala Turskog carstva. Dobio je dosta poklona i fes ukrašen zlatom i dijamantima.

Velika gospođa Ljubica je bila uporna, nastojeći po svaku cenu da vrati kneza, a kad bune nisu urodile plodom, pokušala je da podmiti Portinog činovnika Musa-

-efendiju. I ova misija je propala, a efendija je odbio da primi dar.

Sledeće godine kneginja se obratila deveru Jovanu i bratu Gaji Vukomanoviću da podignu ustanke u korist kneza Miloša. Dever Jovan je pokrenuo ljude da se bore protiv kneza Mihaila. U Čačanskom okrugu pobuna je loše izvedena pod vođstvom Jovana Obrenovića, Mihailovog strica.

Ljubičin brat, Gaja, u Kolubarskom okrugu, takođe nije uspeo i bio je uhapšen. Ona je kod sina intervenisala i uspela da ga oslobodi. Osetivši nepravdu, Jevrem sa savetnicima kneza Mihaila, vraća Vukomanovića u zatvor gde je čekao presudu.

Sud je osudio kneževog ujaka Gaju na smrt, a Ljubičine molbe više nisu pomagale. Savet je otvoreno tražio da mladi knez udalji svoju majku iz zemlje kako bi prestale bune. Srbija je bila stalno u previranju između oca i sina, i njihove borbe oko prestola.

Knez Mihailo je, na molbu uglednih Beograđana, ipak pomilovao svog ujaka. Smrtna kazna je zamenjena doživotnom robijom.

Uporna i nezadrživa kneginja-majka obratila se za pomoć ruskom diplomati Livenu u Beogradu i objasnila mu da Miloš pod stare dane treba da se vrati u rodnu zemlju. Liven je bio veoma konkretan, jer je Rusija bila protiv kneza Miloša i njegovog dolaska u zemlju.

Milošu je jedino preostala prepiska sa iskrenom i vernom suprugom Ljubicom. Sve bune je podizala preko srpskih glavara koji su pamtili Miloševe zasluge. Ljubica ga je podržavala i slušala.

Stari vladarski par želeo je da se realizuje Miloševa ideja o gradnji crkve i mauzoleja koji bi poslužio kao porodična grobnica i to u prestonici Kragujevcu. Verovalo se da izgradnja može da počne u proleće 1842. godine. Milošu je, međutim, bilo jasno da ovaj plan nije moguće izvesti i javio je Ljubici da prekine pečenje cigala.

Odnosi kneza i kneginje mogu se nazvati ljubav na daljinu. Mnogo lepih reči, saveta i izliva zadovoljstva suprug je iz Beča upućivao Ljubici. Sve se promenilo među njima.

Ljubica je Milošu slala srpske specijalitete: kajmak, sir, rakiju i sušeno meso. Čeznuli su da se vide i o svemu nasamo popričaju. Više Ljubica nije pokazivala znake ljubomore, niti se raspitivala o njegovim ljubavnim avanturama.

Zahvaljivala je mužu za svilene materijale iz luksuznih bečkih prodavnica. Tu je bilo i zlatnih minđuša, ukrasa za odeću, svilenih marama i kožnih rukavica fine izrade. Na jednom zlatnom brošu koji je od supruga dobila dala je da se urežu njihova imena za dugo sećanje...

Kraj