Jovanki prezime Broz

KADA su se zavoleli Josip Broz i Jovanka Budisavljević?

Tito je u proleće, 1951. godine, imao zdravstvenih teškoća, kada je bio podvrgnut ozbiljnom hirurškom zahvatu. Bio je operisan od žuči. Uspešno i brzo se oporavio. Sedmi dan posle operacije je ustao i hodao, a za uspomenu, slikao se sa ekipom koja ga je operisala.

Ni ta slika nije mogla bez dva verna saradnika - Jovanke i Žeželja.

Najzad, posle ceremonijala, koji predviđa zakon, Jovanka se odrekla svog prezimena i prihvatila prezime svog supruga - Broz! Ona je prihvatila i zakonski propis da će se u bračnoj zajednici poštovati i međusobno pomagati. Na to su se supružnici Broz obavezali 15. 4. 1952. pred matičarem, svojeručnim potpisima, u beogradskoj opštini Rakovica.

Na dan venčanja Jovanka je imala 27 godina, a njen slavni suprug 59. Razlika između njih dvoje - više od 32 godine.

„U Iloku, u vili ‘Dunavka’, bio je organizovan ručak. Ko je sve, pored kumova Rankovića i Gošnjaka, bio prisutan, više se tačno i ne sećam. Znam sigurno da je tu bio i Ivan Krajačić. Nije bilo ni muzike ni pesme, a drug Tito je saopštio da se oženio s drugaricom Jovankom; rekao je to tako da svi čuju i znaju...“

Tako se tog svečanog trenutka seća general Milan Žeželj.

Zvanično, to je bio drugi brak u životu Josipa Broza. Pre toga, on je živeo u braku s Ruskinjom Pelagijom Bjelousovom, s kojom je imao i troje dece. U vezi, koja nije bila regulisana (samo) zakonom, Broz je živeo s Hertom Has. Iz te veze rodio se sin Aleksandar Broz. Pet godina, Tito je živeo i sa Davorjankom Zdenkom Paunović, od koje je bio stariji 29 godina.

Ženidba voljenog maršala s lepom ličkom partizankom nije obelodanjena javnosti, mada se u narodu o tome nagađalo. Tek u septembru 1952. godine, Jovanka je bila „otkrivena“ i kao supruga Josipa Broza Tita.

Situacija sa Rusima u ono teško vreme nalagala je da što pre moraju biti otkriveni eventualni „sovjetski ljudi“, koji su se nalazili, možda, u Titovoj blizini. Ta akcija je morala biti munjevita i nemilosrdna. Na tim poslovima radili su mnogi, ali niko tako vatreno kao ađutant Milan Žeželj i higijeničarka sa širokim ovlašćenjima, major Jovanka Budisavljević.

Svi vidovi kontrole bili su pooštreni. Uvedena je i stroga kontrola hrane. Uz kuvarice, pored šporeta, bili su i ljudi iz obezbeđenja. Tako je ostao u sećanju i oštar protest Koče Popovića šefovima Kontraobaveštajne službe:

„Ja sam načelnik Generalštaba, a vi mene uhodite! Šta to treba da znači“, pitao se Popović.

Spor je okončan tako što je čovek zadužen za Popovićevu ishranu, Slovenac Plančnik, sredio sam stvar i to u kuhinji: „Ja vam čuvam život, a vi ste nezadovoljni. Kakav ste vi to čovek“?

I za Jovanku Budisavljević bilo je sve više odgovornijeg posla. Po nalogu Aleksandra Rankovića sačinjena je potpuno nova organizacija za čuvanje i obezbeđivanje Josipa Broza. Tako su naročito ojačale pozicije Jovanke Budisavljević i Milana Žeželja.

Jugosloveni su izdržali sva iskušenja, koja im je Staljin nametnuo. U napaćenom narodu, najveću korist ostvarilo je, ipak, njegovo rukovodstvo, ono isto koje se nekada, najviše i klelo u Staljina.

Maršal Tito postao je - neprikosnoven!

A žena, koja je bila uz njega, onda je mogla da bude, uistinu, samo krunisana. Jovanka Budisavljević postala je Jovanka Broz.

Posle uzbudljivih događanja, Tito je kretao na putovanje van zemlje. Ukrcao se u novosagrađeni brod „Galeb“, prihvatajući poziv Vinstona Čerčila da poseti Veliku Britaniju. Strahovito nevreme pratilo je ovaj brod tako da su svi bili uznemireni zbog Tita. Ali, on je to, po pričanju Milana Žeželja, sjajno podneo!

Jovanka nije išla na taj put, jer je procenjeno da bi njeno prisustvo moglo negativno uticati na glas naroda, koji je obožavao Tita. Tito je bio briljantan na ostrvu, govorio je na televiziji. Međutim, kasnije se pričalo, da su mu Englezi zamerili što je stigao u posetu bez svoje supruge. Smrću Staljina iščezli su strahovi i predrasude. Ta godina, dakle, bila je trijumfalna i za Brozove, lično.

Sa Lenjinovim proročkim upozorenjem da će „svaka kuvarica u socijalizmu moći da upravlja državom“, upoznali su se mnogi, a među njima i brojne partizanke. Većina tih devojaka, zanesena duhom i slavom revolucije, slila se u gradove, ne da bi upravljala državom već da bi se osposobila za rad u kuhinji! U poratnim okolnostima, mnogoljudnoj masi se pružala prilika za sticanje osnovnog obrazovanja i doškolovavanje.

Jedan visoki oficir pitao je na partijskom sastanku zaposlenih u Dvoru i rezidencijama zbog čega Jovanka ne dolazi redovno na časove u večernjoj gimanziji, koja je bila osnovana na Dedinju za doškolovavanje oficirskog kadra. Isti oficir je, pri tome, primetio da ona izbegava grupna učenja i javne provere znanja...

Posle oslobođenja, Jovanka je, bar kada su bili u pitanju njeni brojni drugovi i drugarice, bila u velikoj prednosti - znala je besprekorno da čita i da piše. Ali, i više od toga - mogla je da prati predavanja i da pita.

Jovanka je prvi razred završila u oficirskoj gimnaziji na Dedinju. Njena prerana „izolacija“ od ostalih učenika bila je razumljiva, jer je već, uveliko, bila u Titovoj blizini.

Njenu želju da ne sedi sa učenicima iz Dvora i rezidencija, sa kojima je, inače, pohađala školu, ispunio joj je Tito, poslavši je u Zagreb. Jovanki su, normalno, bili bliži povijest i zemljopis od istorije i geografije, pa je i u tom, jezičkom pogledu, bila bliža svom pučkom obrazovanju, koje je stekla u Pećanima.

(Nastaviće se)