Domaći zadatak Smoleu

ZAVIST i ljubomora, koji su Jovanku pratili celog života, manifestovali su se, naročito od trenutka kada je kročila u Beli dvor.

Jedan od Titovih konobara, još iz vremena rata, u toj netrpeljivosti prema novoj higijeničarki otišao je najdalje; on se nije libio ni psovki kako bi je vređao do kraja.

Kelner je premešten na novo radno mesto. Postao je portir u jugoslovenskoj ambasadi u Rimu, gde je upamćen i po tome što nije naučio reč italijanskog.

Vremenom, odnos onih koji su opsluživali Brozove, ipak se menjao. Dok je Tito prema tim ljudima uvek bio oprezan i budan, njegova supruga je bila bolesno sumnjičava i agresivna.

Iz mnoštva "slučajeva" vidljivo je da su svi oni, koji su napuštali Brozove, uglavnom bili i ostali uvređeni zbog Jovanke. Titu, kako sami ističu, ostaće verni i na onom svetu.

Koliko je taj Jovankin odnos bio proizvod njenih osobina, a koliko je bio usmeravan i od znatno mudrijeg i lukavijeg supruga, ostaje pod znakom pitanja. Gustav Vlahov, prvi Titov civilni sekretar, tvrdi da je Tito preko njega, dakle, ne lično, menjao bez milosti svoje saradnike. Kasnije, tu je ulogu preuzela njegova supruga!

Nezadovoljna kvalitetom rada posluge na Brionima, Jovanka je pozvala Slovenca Jožeta Smolea, šefa Titovog kabineta, i izdiktirala mu "domaći zadatak": odmah organizovati kurseve peglanja, kuvanja, nameštanja i lepog ponašanja, pri čemu će predavači biti najbolji stručnjaci ovog posla. Smole je odbio to da izvrši, pravdajući se da od svojih redovnih poslova za Predsednika ne može da digne glavu.

Predsednikovica, normalno ljuta, nije odustala od svoje namere, pa je pozvala generala Đuku Belanovića, Titovog ađutanta, u čijoj se prirodi posla nalazilo i - izvršavanje zadataka! Zaposleni su posedali u klupe, kao pravi učenici. Ali, nevolje su počele kad je došlo vreme ispita.

"Kad su i najbolje kuvarice popadale iz teorije, shvatile su da više nemaju pravo ni na Brione, a ni na rad kod Brozovih. Bližilo se vreme ručka, pa smo se našli na mukama, jer vremena za velike kombinacije nije bilo. U dogovoru sa šefom ugostitelja Viktorom Korošecom i ličnim lekarom dr Slobodanom Milojevićem, krenuli smo na posao. Korošec je pripremao meso, doktor salatu, a ja palačinke. Kad je Tito ušao u kuhinju na Vangi, i kad je video šta radimo, nije mogao da se načudi. Moje akrobacije s palačinkama su ga odobrovoljile".

Ovo je ispričao sam Smole, dodajući da je Tito bio sasvim zadovoljan ručkom. Njegova zapažanja povodom ovog slučaja bila su zanimljiva:

"Drugarica Jovanka je, u principu, bila u pravu: u nas nema tradicije u održavanju rezidencija i dvoraca, pa za te poslove i nije bilo određene radne snage. Ovo je, istovremeno, tipičan primer njenog proizvođenja konflikata i Titovog stišavanja".

Geslo "što na umu, to na drumu", Jovanku nije napuštalo ni kada su bile u pitanju sobarice, ni generali, ni visoki političari.

Nad terasom Belog dvora u Beogradu bila je postavljena platnena tenda, koja je posetioce štitila od kiše i od sunca. Arhitekta Vladeta Maksimović je zaključio da je platno dotrajalo i da bi ga trebalo zameniti. On je dao i nalog, ali se usprotivila Titova supruga, rekavši da arhitekta nešto "muva", kako bi došao do zarade. Čovek se našao na mukama.

Ćutao je i trpeo. Međutim, nije prošlo dugo, a Brozovi su na toj terasi priredili svečanost. U jednom trenutku bilo je potrebno spustiti tendu i puklo je kao iz vedra neba.

Istog trenutka dvadesetak momaka, kao da su iznikli iz zemlje, našlo se oko maršala, a on je stajao na vratima preko kojih se iz dvora izlazilo na terasu. Očevidac je bio i onaj isti dvorski arhitekta, kome su sada bili upućeni oštri prekori za nebrigu!

"Bio sam, koliko znam, jedini koji je Brozovima samoinicijativno i to pismeno otkazao posao. Zbog toga sam, uostalom, imao i ličnih muka u životu", požalio mi se Maksimović.

Kakav je, posle svega, bio oproštaj?

"Pozvao me drug Tito, pitajući zašto podnosim ostavku. Nisam mu rekao da to činim zbog drugarice Jovanke. Ali, on je imao strašan pogled, pogled zmije, čitao je moje misli. Rekao je da se ona stvarno „u sve meša“.

Titula dvorskog arhitekte Maksimoviću nije mnogo pomogla da nađe novi posao. Na kraju je morao da osnuje privatni atelje, u kojem je projektovao i čuveni beogradski Bezistan.

U jednoj rođendanskoj prilici, Broz je iz Makedonije dobio lep tepih, ručne izrade i ogromnih dimenzija. Darodavci su kasnije poželeli da se tim svojim proizvodom pohvale i na tržištu, pa su zamolili da im se omogući da tepih fotografišu i objave u svom prospektu.

Posle saglasnosti stigla je pred rezidenciju Brozovih ekipa da sačini snimke. Tepih, međutim, nikako nisu mogli da pronađu.

Gostima je obećano da će foto-reporteri iz Kabineta snimiti tepih i poslati im gotove slike.

"Pa, Boga mu, ko je to mogao uzeti", pitao se zabrinuto Tito.

"Ovde je počelo da se krade", ljutito je reagovala Jovanka.

"Boga mu, Jovanka je u pravu, ovde se krade", zaključio je Broz.

Domar se tada spustio daleko ispod rezidencije, do Muzeja „25. maj“, gde su se izlagali pokloni, ali tepiha nije bilo.

Najzad, našli su tepih u depou muzeja.

Upravnik se setio da je od Brozovih tražena saglasnost da muzej preuzme neke stvari, među kojima je bio i tepih. Čak su navedeni i očevici, koju su prisustvovali davanju saglasnosti.

"Jeste, Boga mu, tako je bilo...", složio se Broz.

"Ju, ju...", prisetila se i Jovanka.

(Nastaviće se)