Prvo slikanje za narod

U Titovom kabinetu njegova supruga je imala znatno manji radni prostor, sobu od 15 kvadrata. Uz pisaću mašinu, Jovanka je na stolu imala i tri telefona, od kojih je jedan bio takozvani specijal. Ona je telefonom najčešće razgovarala (sa definitivno neizbežnim) Ivanom Krajačićem, koga su zaposleni nazivali još i „hrvatski Tomislav“. On se, naravno, zbog toga nije ljutio.

Kako su Brozovi noću, kad su bili na spratu, kontaktirali s poslugom?

U kabini-kućici, uvek se, danju i noću, nalazilo šest oficira, ordonansa. Čim bi se kod njih oglasilo zvono, oficir bi utrčao u hol rezidencije, a Tito ili Jovanka su mu saopštavali svoju želju, kao na primer: „Pozovite mi lekara“.

U jednom trenutku, Jovanka je, nezadovoljna radom svojih guvernanti, svima dala - otkaz! Neke su cvilele, ali jedna je bila i srećna što se konačno oslobodila „robije na slobodi“. Kad se Jovanka ohladila, sustigla je i cena - jednoj od njih morali su da kupe i putnički automobil da bi brže i lakše odlazila i dolazila na posao.

Od svih sobarica, Jovanki je najviše pomagala i poštovala je Ljubica Radovnić, rodom iz Titovog Kumrovca. Za Ljubicu se govorilo da je noseći stub rezidencije Brozovih. Druga vredna i odana guvernanta bila je Mira Crlenjak, zaljubljena u izvesnog inženjera Mihailovića, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kad je Jovanka u besu poterala žene, Mira više nije htela da se vrati, otišla je čak u Englesku, zbog čega je glavobolje imalo i obezbeđenje Brozovih.

Koliko je guvernantama bilo uzbudljivo pored Titove supruge pokazuju i okolnosti, u kojima je plakala ona koja je pratila Jovanku na nekom putovanju, a radovala se ona koja je ostajala kod kuće.

U rezidenciji u Beogradu radio je kao baštovan i Čeh po imenu Slatki. On je u svom poslu bio nenadmašan. Tito ga je, praktično, preuzeo od Karađorđevića, kod kojih je Slatki održavao parkove Belog i Starog dvora.

Baštovan Slatki je u skladu sa svojim imenom radio svoj posao, ali, nije uvek bilo dovoljno cveća za potrebe Brozovih. Bašta za gajenje cveća iz vremena Karađorđevića, bila je znatno proširena i modernizovana.

Jovanka je najviše volela karanfile, kojima je znala često i da se zakiti.

Dok je Titov rođendan prerastao u praznik svih mladih (a i starih) u zemlji, njegova supruga svoj rođendan (24. novembar) nije htela uopšte da obeležava! U jednoj prilici, sam Josip Broz se raznežio i organizovao svečani ručak. Kako su pristigli i gosti koje Jovanka nije naročito podnosila, ona je pažnju Josipa Broza, na očigled svih ignorisala.

Od svoje posluge, kao i brojnih drugih pratilaca i kontrolora svega i svačega, Brozovi su imali sve što su poželeli. Oni su, istovremeno, bili i teški zarobljenici tog užitka.

Za novinarsku, ali i širu javnost, 18. septembar 1952. godine, nije bio uobičajen. Tog dana, u Belom dvoru na Dedinju, Tito je priredio ručak za retkog i u ono vreme izuzetno važnog gosta, čuvenog Entonija Idna, britanskog ministra inostranih poslova. Bila je to godina čuvene Tršćanske krize i u Beograd su bile uprte oči celog sveta. Iako je Tito u svojoj zdravici hvalio Čerčila, a kudio Staljina, to nije bilo ni neočekivano, ni iznenađujuće. Prava senzacija za izveštače bila je otkrivanje - maršalove supruge!

Sutradan, 19. septembra, prve stranice novina sa slikom, neprimerenom sedmogodišnjoj tradiciji uniformne štampe: između maršala i njegovog gosta sedela je žena, izgleda i osmeha nalik onome na filmskom platnu iz vremena zanosne Ave Gardner. Ko je i odakle je ta lepa žena, pored koje su slavni maršal i još slavniji ministar inostranih poslova. Znatiželju miliona Jugoslovena, novine nisu odmah ispunile, ne računajući za početak, sasvim dovoljan potpis, koji je glasio: „Maršal Tito sa suprugom u razgovoru sa g. Antoni Idnom“. Dakle, supruga Josipa Broza javnosti je prvi put predstavljena samo slikom i pomenuta potpisom ispod nje.

Od tog trenutka, u štampi - na radiju, a kasnije i na televiziji, zavladala su drugačija pravila igre. Menjao se i protokol. Drugo mesto bilo je rezervisano za suprugu Broz.

„Radio sam sa predsednikom Titom i za predsednika Tita. S drugaricom Broz ređe, jer nije bilo potrebe“, ispričao mi je Blažo Mandić, čovek koji je četvrt veka proveo na poslovima savetnika za štampu. Na pitanje da li je Jovanka Broz davala intervjue, Mandić mi je rekao:

„Jeste, bilo je i toga, ali ne puno. Prilikom poseta Egiptu, Indiji i Čileu, Jovanka je dala intervjue. Tu je, uglavnom, odgovarala na pitanja koja su se odnosila na ženske organizacije, kulturne događaje, utiske sa putovanja. U zemlji je dala dva-tri intervjua, zatim, samostalno je istupala prilikom kumovanja (brodovima), kod otvaranja bolnica.“

Jednom, prilikom povratka iz inostranstva, drugarica Broz se požalila na neadekvatan tretman štampe prema njoj, tačnije, nije joj bilo drago - zapostavljanje!

Jovankina pritužba nije ostala nezapažena. Za nju je bila napisana nova, opširnija biografija, koja je stavljena novinarima na raspolaganje, prilikom putovanja u inostranstvo. U toj novoj biografiji nalazile su se samo osnovne informacije. Nije bilo ni običaja ni protokola, koji su mogli odvojiti Jovanku od Tita.

(Nastaviće se)