Dama u cicanoj haljini

JOVANKA se našla na meti šovinista u vreme maspoka. Buđenje nacionalizma na nju je delovalo šokantno. Pripadala je generaciji koja je duboko verovala da se tako nešto nikada više ne može ponoviti. Bila je šokirana time da i drugovi komunisti učestvuju u tome. Na jednom važnom sastanku, koji je Tito vodio s drugovima iz Hrvatske, bila je prisutna i ona. Učestvovala je u jednoj kritici tih događaja, ali izgleda toliko strasno da je i sam Tito intervenisao, upozorenjem da „ona nije član delegacije“. Neko od prisutnih je na to rekao da ona ima pravo da govori i da je oni, odmah, ako ona to želi, uvršćuju u svoju, hrvatsku delegaciju...

Pomenuti dijalog kasnije je korišćen kao osnova za mogući politički angažman Jovanke Broz. Neki su u zalaganju išli dotle sa predlogom da bi ona, posle Titove smrti, mogla da bude i potpredsednik Republike.

Prilikom susreta s rukovodiocima Hrvatske u Zagrebu, Tito se izdvojio u stranu s Markom Belinićem. Nisu dugo razgovarali. Belinić je dobio poziv da odmah poseti Broza u Beogradu.

„Druga Tita sam zatekao u Starom dvoru na Dedinju. Sećam se da smo prve večeri dugo igrali šah i da se onda tu pojavila jedna osoba, koju mi je on predstavio sledećim rečima: ’Ovo je moj domar’! Vidim jednu gorštakinju, lepu curu, nema šta. Sve mi je bilo jasno“.

Iza ličnosti domara krila se Jovanka Budisavljević.

„Sutradan, prilično rano, odveli su me u Beli dvor. Tamo mi je drugarica Jovanka pokazala neka krzna. Od mene se tražilo da ocenim vrednost, ali i da je uputim kako se nosi i čuva krzno“.

Belinić je bio hrabar ratnik, razbarušeni komunista. Između dva rata je bio cenjen, prvoklasni majstor.

„Najpre sam radio u čuvenoj bečkoj firmi ’Vincky’, koja je imala prodavnicu u Ilici u Zagrebu. Kasnije me pozvao i beogradski krznar Jovanović, čija je radnja bila na Terazijama, a koji je bio, inače, snabdevač krznima kraljevskog dvora. Radio sam i bundu za rumunsku kraljicu, koju je kod mene naručila njena kćerka Marija, odnosno naša kraljica“, hvalio se, s razlogom, Belinić.

Odakle Titovom „domaru“, to jest, ličkoj majorici, krzno, odmah posle okončanja rata?

„Koliko se sećam, radilo se o jednoj plavoj lisici, hermelin stolu... Nije to bila mnogo vredna ostavština, a koliko znam, ni Jovanka ih nije javno pokazivala“, tvrdi Belinić.

Da li se za ovog Zagorca može reći da je bio prvi modni savetnik Brozovih?

„Drug Tito me je pozvao, ali i ja sam želeo da mu pomognem, isto kao i njegovoj izabranici. Bilo mi je stalo da se oni ukusno oblače, jer se garderobom ispoljava i kultura osobe. Broz je mojim angažovanjem sašio je i prvu nerc-bundu, koju je obukao kad je krajem 1947. godine putovao u Rumuniju. Zatim, dao sam da se Jovanki uradi crni perzijaner-mantil. Pomogao sam joj, isto tako, kad je šila mantil od tigra, čije je krzno dobila na poklon od cara Haila Selasija“.

Stručnjaka za žensku krznenu modu, koju upražnjavaju visoke dame, pitao sam koliko je i da li je Jovanka dosegla taj nivo?

Odgovorio je: „Vremena su se promenila. Doživeo sam je kao okretnu i talentovanu, prirodno nadarenu gorštakinju. A, takvim, okretnim i talentovanim ženama, priliči sve. One lepo nose čak i krzno“.

Za pedeseti rođendan Brozovi su Beliniću poklonili vredan sat.

„Kada se Jovanka posle Brozove smrti našla u nevolji pozvao sam je telefonom. Bila je veoma pažljiva, kao i uvek. Dogovorili smo se da je posetim, kad dođem u Beograd. To nismo ostvarili, ali bez obzira na sve, ona je meni ostala draga osoba“, govorio je devedesetih godina prošlog veka, uvek šarmantni Belinić.

Svojevremeno je kraljica Katarina Mediči propisala, za dame na dvoru, meru struka, koja nije mogla da prelazi 33 santimetra.

Jovanka Budisavljević je, pre nego što će postati maršalica, imala baš taj propisani struk, vitku liniju i ni jedan suvišni kilogram.

Još kao devojčica važila je za izuzetno čisto dete. Izuzev partizanske kape, titovke, u ratu su svi ostali odevni predmeti bili pitanje slobodnog izbora. Devojke, ratnice i partizanke počele su da prihvataju veliku novinu - ulazak u pantalone, do kojih nije bilo lako doći. Prepravka muških pantalona bila je najsigurnija. Jovanka je sama šila uniformu. Pantalone je prošivala belom, debelom vunenom pređom, jer je bilo teško doći do konca.

Materijal za prvu haljinu, Jovanki je kupljen u diplomatskom magazinu, prodavnici zatvorenog tipa, namenjenoj za snabdevanje diplomata i značajnih Jugoslovena.

Materijal je bio takozvani cic.

U septembru 1952. kada je predstavljena javnosti kao Titova supruga, Jovanka se pojavila u adekvatnoj haljini. Pre toga, u proleće, putovala je u Rim, gde je o njoj brinuo jugoslovenski ambasador Vladimir Velebit, zajedno sa suprugom Verom.

„Izgledala je božanstveno, lepa, skromna. Imala je crni kaputić na sebi, s kragnom od vizona“, sećala se Vera Velebit prvog susreta u jugoslovenskoj ambasadi u Rimu.

To je bilo vreme Tršćanske krize, kada se žestoko demonstriralo i u Beogradu, ali i u Rimu. U takvim uslovima Jovanka nije ostajala bez zaštite prilikom odlaska u grad, šetnju ili kupovinu.

Iskreno je zapažanje Vere Velebit da je Jovanka izgledala lepo, u svakom pogledu, čak i za rimske kriterijume. Rim je bio retko privlačan grad, pa je takav utisak ostavio i na Jovanku.

Prema sećanju Vere Velebit, Jovanka je tada kupila jedan par rukavica i zeleni materijal za šivenje. Ona se više brinula šta će kupiti Titu, svom voljenom drugu. Uz neke sitnice, kupila mu je i kućni ogrtač, za koga je Josip Broz, ne mnogo oduševljen, rekao: „Boja mu je kao za neku babu“.

(Nastaviće se)