Otkaz Miji šnajderu

JOVANKA je i u izgledu težila perfektnosti. Želela je modno da parira Titu, ali je ponekad znala i da pretera.

Po povratku iz Azije, znala je da zagorča život Titovom krojaču Miji Slamiću. Brozovi su „Galebom“ pristigli u solunsku luku, a odatle „Plavim vozom“ krenuli ka Beogradu. Pretovar iz broda u voz, bio je, za vrednog i poslušnog Miju vrlo naporan. On je šio, ali je i vodio brigu o njihovom prtljagu, koji nikada nije bio lagan.

Krojač Mijo je, nakon ovog solunskog pretovara, legao u svoj kupe, i odmah zaspao. Ubrzo se probudio, jer je Jovankina sestra Nada došla sa željom Jovanke da se dva njena mantila hitno skrate za po dva santimetra!

„Bilo mi je zaista teško. Bila je ponoć. Prvi put sam rekao da to ne mogu učiniti. Pravdao sam se pitanjem - šta će ta dva santimetra značiti na dočeku u Beogradu - ubeđujući i sebe i Nadu, a istovremeno plašeći se kako će na NE reagovati predsednikovica“, priča Mijo, koji je te noći imao sreće.

Posle nekog vremena, pošto se san nije vraćao na oči, ponovo se oglasila Nada. Nije vratila mantile Jovanki i nije rekla da je krojač otkazao poslušnost, već je sve sama uradila. Mijo je samo proštepao mantile.

„Nada i Zora, Jovankine sestre, bile su divne prema nama. Takva stvorenja se retko sreću u životu“, rekla je krojačeva žena Božana.

Kada su Brozovi prvi put posećivali Ameriku, dospeli su pod najprecizniju lupu modnih kritičara. Oni su našli da je Titovo odevanje bilo vrlo moderno, a jedan italijanski list ga je uvrstio među 10 najprikladnije obučenih političara te sezone, i to u svetu!

„Drug Tito je bio skladan, srazmerno građen, a uz to je, u saradnji bio vrlo disciplinovan. S njim je bilo lako raditi. On je uživao u novom i lepom, voleo je da se lepo oblači“, pričao je krojač Mijo.

Jovanka je Titovog krojača koristila samo za prepravke.

Njene stvari su se šile u raznim salonima, najviše u Zagrebu, Ljubljani, Beogradu, Rijeci. Materijali su često nabavljani u Trstu. I dok je Mijo primao laskava priznanja za oblačenje predsednika, to isto se ne bi moglo reći kada su u pitanju popravke Jovankinih stvari.

Po njenom ponašanju i odnosu prema krojaču, moglo bi se zaključiti da li je ona zadovoljna ili ne. Ako joj cipela ne bi bila udobna, a naročito ako nije dobro izgledala, ona bi bila i neraspoložena. Jovanka je strogo vodila računa o svemu što joj predstoji sutradan - svoj program ispunjavala je savršeno.

„Na putu po Brazilu, Meksiku i SAD, drugarica Jovanka je bila vrlo nervozna. Mnogo toga se smenjivalo kao na traci, što je sve skupa bilo naporno. U Brazilu sam s njom doživeo i prvi ozbiljan sukob. Povod za to je bila popravka jedne crvene haljine. Nije bila zadovoljna, ni ostalim mojim uslugama, tokom celog puta“, pričao je Mijo, u svom stanu u Zagrebu, gde se preselio posle dobijenog otkaza kod Brozovih.

Zagrebačka modistkinja Žuži Jelinek veštinu krojenja i šivenja učila je kod svoje tetke u Budimpešti, a onda i u salonima večne Nine Riči, u Parizu.

Jovanka Broz se prvi put 1964. obratila njoj. Žuži Jelinek smatra da je Jovanka preporuku za nju mogla da dobije od drugarice Blažević.

Da li je Jovanka Broz izvoljevala kod krojačice?

„Istina je da žena koja sekira svoju krojačicu, sigurno, zagorčava život i svome mužu. Drugarica Jovanka mi je u tom pogledu bila idealna mušterija“.

„Da li je Jovanka rado prihvatala vaše savete“?

„Ona je imala svoj ukus i izgrađen stil odevanja. To sam do kraja poštovala i tome se prilagođavala. Na njen izbor sam jedino uticala preko modnih časopisa, koje sam joj donosila na uvid.“

Taj svoj stil Jovanka je temeljno gradila. Njoj je bilo važno da dobro izgleda, naročito prilikom poseta stranim zemljama. U jednom dužem periodu, Jovanka je najčešće tražila i najviše uvažavala savete Zore Nikezić, supruge Marka Nikezića, kojoj je moda bila zanimanje i jedna vrsta životnog stava. Kasnije, prilikom pada Nikezićevih u nemilost, Jovanka se okrenula na drugu stranu, prema Nili Svet, Splićanki, inače ambasadorki.

Jovanka je Žuži primala u Zagrebu, u vili „Zagorje“, u Visokoj broj 20, koju, kao ni Tito, nije baš volela, jer se, kako je govorila, oseća kao u stakleniku.

„Jovanka se vrlo radovala uspelom modelu. Sećam se tako jedne uspele kreacije, s belom haljinom, koja je drugarici Jovanki tako lepo pristajala da je i drug Tito bio oduševljen. Znate, ona ima prekrasne oči, divan torzo i kožu kao alabaster“, pričala je Jelinekova.

Žuži Jelinek je 1978. godine, prestala da šije za Jovanku Broz. Čula je da je teško bolesna, pa joj je napisala pismo i poželela brz oporavak. Međutim, stigao je i odgovor u kome je Jovanka, lično, demantovala priče o bolesti, rekavši da ima „druge muke“. Kontakata više nije bilo.

„Zbog toga mi je vrlo žao. Ja nju mnogo cenim i poštujem. Ona je, kao i ja, počela ni od čega, a stvorila je tako mnogo. Ona je osoba za divljenje“, rekla je Žuži. “Politika mene nije zanimala. U mom prisustvu ona nikada nije pominjala nijedno ime iz vrhova političkog života. I to mi se kod nje strahovito sviđalo, nije nikoga ogovarala. U više navrata mi se požalila da ima previše obaveza, da nije „svoj čovek“.

„Da li ste imali teškoća sa naplatom računa?“

„Ne. Uvek mi je plaćano dogovoreno, na vreme.“

„Da li se Jovanka razbacivala?“

„Ne. Bila sam čak iznenađena njenom racionalnošću. Ona je jednu haljinu koristila za više nastupa, s tim što smo vršili manje prepravke. To nisu radile ni one dame čije su mogućnosti bile znatno manje od njenih.“

(Nastaviće se)