Ljubičić preti ostavkom

ZA stanje zdravlja Josipa Broza odgovornom je proglašena i njegova supruga Jovanka.

Posle detaljnog pregleda, u aprilu 1973. godine, lekari su konstatovali da se Josip Broz opteretio, pored ostalog i suvišnim kilogramima. Lični lekari su sve to, u želji da i sebe opravdaju, pripisali drugarici Jovanki Broz, koja ih više „ne sluša“.

Jovanka je, kako se pričalo, krišom spremala dodatnu hranu; i sama je jela preko mere. Uživala je u hemendeksu i u krofnama.

Nakon pomenutog pregleda izmenio se i odnos snaga na jugoslovenskoj političkoj sceni. Centar odlučivanja počeo je da se širi. Deo državničkih poslova, koje je Broz neprikosnoveno do tada „pokrivao“, dat je, ili bolje reći, predat u zadatak potpredsedniku državnog predsedništva, predsedniku skupštine, partije...

Tom činjenicom bitno je izmenjena i pozicija Titove supruge.

Kuhinja je bila višestruka ljubav i slabost Brozovih, a kuvari su dokaz da su lekari odlučivali o ishrani Brozovih. Oni su retko menjani. Tako je Dalmatinac Ivo Gerica kod Brozovih stekao i doživeo penziju!

Posle žestokih političkih bitaka, koje je Broz vodio najpre 1956. a onda i 1968. godine, kao i u naredne tri, izmenjen je i život njegove supruge. Jovanka je sve manje mislila na varjaču, a sve više na visoku politiku i to na onu koja pretpostavlja takozvanu čvrstu ruku - tajnu policiju, vojsku i partiju.

Jovanka je odgajena tako da na sve pazi, odnosno, da u sve sumnja. Stalno je živela u strahu da je Broz ugrožen, sumnjajući i u one saradnike, na koje se, inače, najviše morao oslanjati.

Kako se snalazi Jovanka u čuvanju Tita?

Ona zahteva da se sve utvrdi i ispita, ne prestajući i dalje da sumnja u odanost mnogih ljudi iz najbližeg okruženja, pa i na braću Mišković.

Uskoro će započeti i istraga. Formirana je i komisija, čijim radom je rukovodio Rato Dugonjić, a u njenom sastavu bili su: Ivan Kukoč, Dobrivoje Vidić, Fadilj Hodža, Džemal Šarac, Miloš Šumonja i drugi.

Rato Dugonjić je kontaktirao s Jovankom Broz, a na sastancima komisije prenosio je njene želje i njeno mišljenje. Jednom prilikom, na strogo zatvorenom sastanku u Maršalatu, nekadašnji sekretar slavnog SKOJ-a, rekao je Jovanki u oči da je „mnogo teška žena“.

Sačinjeni izveštaj razmatran je na sastanku kod Tita, u Karađorđevu, kada je i zaključeno da se svi papiri skupe na jedno mesto, da se zapečate i ostave za neka druga vremena.

Nikola Ljubičić se najviše založio da se Mišković zaštiti i bio je imenovan za specijalnog savetnika za bezbednost Josipa Broza Tita, na šta se, onda, ražestila Jovanka. Mišković, uistinu, nije dugo savetovao Predsednika, pa je ubrzo otišao u penziju. O tome ga je, u ime Broza, obavestio upravo Dugonjić.

Ni u ovom slučaju elementi zavere nisu pronađeni.

Nekoliko godina kasnije, posle Titove smrti, mnogi su morali da se podsete upravo na taj burni period. Stigla je dostava da je jedan „zlatni tovar“ jugoslovenske obaveštajne službe „izgubljen“ u Kairu i da bi trebalo otkriti pozadinu celog slučaja. Taj predmet je i dan-danas u radu, korice tog slučaja još nisu zatvorene!

Dok je pitanje moći Josipa Broza regulisano i najvišim zakonskim aktom zemlje, pitanje Jovanke Broz u svemu, pa i u raspodeli vlasti, ostalo je zagonetka. Zašto drugarica Broz, govorilo se, ne bi mogla da dobije neku funkciju u zemlji?

Takva i slična pitanja postavljana su u narodu, ali i prilikom raščišćavanja „slučaja Mišković“. Da li je ta ideja, na neki način, bila i konačno oblikovana, uoči održavanja Desetog kongresa SKJ, u proleće 1974. godine, u novosagrađenoj dvorani „Pionir“ u Beogradu?

Takvu ideju, kako sam saznao, osujetio je i sam Tito, govoreći: „Pa, nisam ja lud! Neću da budem kao Mao i Čaušesku.“

„Meni je to bilo poznato. Siguran sam da takva ideja nije potekla iz Hrvatske. Da je bilo ozbiljnih zahteva na tu temu, mislim da bih ja to morao čuti“, razmišljao je Jakov Blažević.

Događaji koji su sledili pokazali su da je strah sve više obuzimao predsednikovu suprugu. Guju otrovnicu u svojoj blizini ona je otkrila u dobroćudnom Kordunašu Marku Rapi, Titovom ađutantu. Rapo je bio optužen da nije dovoljno odan Brozovima, da čak i njihove intime prenosi generalima Ljubičiću i Franji Herljeviću. Ljubičić je tada pripretio i podnošenjem ostavke.

Pred posetu Švedskoj, u proleće 1975. godine, Jovanka je svom suprugu postavila uslov: na put može da ide samo s njom ili s ađutantom! Ultimatum je postavljen uoči samog puta, tako da više nije bilo mogućnosti za otkazivanje posete. Švedski kraljevski par je žarko očekivao Jovanku, namenivši joj, uz poklone, i visoko odlikovanje svoje kraljevine. Jovanka je ostala neumoljiva.

Lični lekari su, smogavši snage, odlučili da se pismeno požale, a svoje pisamce doturili su Petru Stamboliću, tvrdeći da drugarica Jovanka Broz, boluje od, nimalo prijatne, „manije gonjenja“.

Posle tog razgovora, Jovanka je pristala da krene s visokim funkcionerima u Beograd, da ostavi supruga Josipa da se u miru odmara.

Pomenuti lekarski nalaz Stambolić je kasnije dao Josipu Brozu, ali to njenom budnom oku nije moglo da promakne; „pacijentkinja“ je došla do papira i tek posle toga počelo je nešto što može da se meri s užasom. U ovim okolnostima, sumnje i nespokojstvo samo su podsticani: proklete „podaničke kučke“, kako ih je nazivala, žele da je dovedu u stanje u koje je svojevremeno dospela i Staljinova žena, koja je, kako se zna, izvršila samoubistvo.

Najteže je sigurno bilo Stamboliću. Iako je on bio samo posrednik u slanju lekarske cedulje, Jovanka ga je optuživala govoreći da „on hoće da je proglasi ludom“.

(Nastaviće se)