Maršala muči reuma

ZA Samit nesvrstanih u Kolombu, Broz se valjano pripremio. Nalazio se u centru pažnje učesnika konferencije, ali i celokupne političke javnosti u svetu. Zato je bilo veoma važno da se predsedniku obezbede i odgovarajući uslovi. Bilo je odlučeno da Tito na taj daleki put leti avionom, a da ga tamo čeka „Galeb“, koji mu je, istovremeno, služio i kao rezidencija. Na brodu je bio zaštićen od svih mogućih infekcija, jer je svakako bilo najvažnije obezbediti svežu i čistu hranu. Između Kolomba, odnosno „Galeba“ i domovine, uspostavljen je i vazdušni most - specijalnim letovima donošena je sveža hrana iz zemlje.

Jedan od važnih zadataka bio je i obezbeđivanje „Galeba“ u luci. Na njemu je bilo 400 vrsnih mornara, a među njima su bili i ljudi-žabe, odnosno ronioci, koji su obezbeđivali brod. Ispod broda se neprekidno nalazilo po osam momaka.

Kako je Josip Broz tada bio u 84. godini života, i pokret je imao određeni značaj u odnosu na dve supersile. Stoga je postavljano pitanje ko će, posle njegove smrti, postati lider pokreta. Te ambicije gajilo je više državnika, a među najambicioznijima je bio vođa Severne Koreje, Kim Il Sung. Želeći da ga Tito promoviše, Sung je pozvao Broza da poseti njegovu zemlju. Doček 1977. godine, ostao je neponovljiv. Sve je bilo kao iz bajke, pa čak i Jovankino odbijanje da tamo pođe, ako na put krene (i taj „debeljko“) Stane Dolanc.

Šef Severne Koreje mnogo je učinio da na Broza ostavi utisak. Ali, Broz za njegove ambicije nije imao baš mnogo razumevanja.

Ni na samitu nesvrstanih u Kolombu Jovanka nije imala mira. Život joj je zagorčala Darjanka Grbić. Ona je bila izvrsna maserka koju je otkrila Jovanka u Kući lepote, na Tašmajdanu, u Beogradu. Broz je imao starijeg masera i Jovanka je poželela da mu dovede Grbićevu, koja je, pored stručnosti, posedovala i evidentnu lepotu. Jovanka je pre puta za Kolombo, izdala nalog da Grbićeva prestane sa masažom njenog supruga.

Kada su Brozovi stigli i sa aerodroma otišli na „Galeb“, Jovanka je imala šta da vidi - lepa maserka nalazila se na svom radnom mestu.

Te iste jeseni, Jovanka je dospela u izolaciju, zbog pripreme „puča“, u sprezi sa generalom Đokom Jovanićem. Idućeg leta, između nje i Broza, postavljena je pregrada.

Dok su predsednikovi saradnici, među kojima i general Berislav Badurina, tvrdili da se Tito nije više sastajao sa suprugom, ona tvrdi suprotno: da su zajedno ručavali u rezidenciji u Užičkoj. Dakle, postavljena pregrada, odnosno njeno uklanjanje, zavisili su od njihove dobre volje.

Čim je Jovanka stavljena u izolaciju, u leto 1977. godine, i za Broza je nastupio drugačiji režim. Ljudima, koji su realizovali njegove političke i druge odluke, najvažnije je bilo da predsednik uživa u „rajskom miru“.

Da bi što više prkosili Jovanki, a udovoljavali Titu, njegovi podanici su bili vrlo aktivni. Za predsednika su organizovane zabave, na kojima su dominirale pevačice.

Broz je, kako je poznato, ispoljavao slabost prema ženama lepog glasa. On je znao da svira i klavir, pa su mu operske primadone bile nešto bliže. Poznato je da je velika Zinka Kunc bila pristalica partizanskog pokreta u Jugoslaviji i da je za taj pokret prikupljala novac u Americi. Kad je Brozu bilo najteže, posle sukoba sa Staljinom, Zinka je ponovo pritekla u pomoć. Bio je to događaj decenije, koji je odjeknuo i u inostranstvu: u Beogradskoj operi, na repertoaru je bila „Toska“, i u njoj Zinka Kunc.

Kod Brozovih je često pevala i Radmila Bakočević, daroviti sopran, čiji glas, kako kažu, najduže gvozdeno odzvanja. I Milka Stojanović je bila rado viđana.

U Sarajevu je otkrivena Gertruda Munitić, Dalmatinka „po geografiji“, ali i Austrijanka po majci. Otac joj je bio Omišanin. Njen glas se svideo i Brozu, i to ne bez razloga: Gertruda je jedna od retkih operskih pevačica, koja uspešno neguje i operetu i mjuzikl. Po tome je jedna od retkih u svetu.

Pored divnog glasa, Munitićeva je, po ukusu određenih Brozovih savetnika, bila i prilika da se, neko, pored žene Jovanke, koja je bila u egzilu, približi Brozu... Oni su time postizali željeno: udovoljavali su Brozu, a svetili se njegovoj ženi.

Potenciranje te veze, u bilo kom obliku da je ona i bila uspostavljena, bilo je, pre svega, ružno od strane Brozovog okruženja. Od dva željena cilja ostala su sramota onih koji su na tim ciljevima zdušno radili.

U proleće 1975. godine Josip Broz je često osećao bolove u levoj nozi, koji su, uglavnom, bili reumatskog porekla. Krajem aprila, bolovi su uzeli toliko maha da se dovelo u pitanje i samo održavanje parade, 9. maja, povodom 30. godišnjice pobede nad fašizmom.

Lekari su konstatovali da rezidencija u Beogradu nije podesna za bolesnika, pa su ga prebacili u Beli dvor, primenjujući odgovarajuću terapiju. Za Prvi maj, bolesnika je obišla i Jovanka Broz, vrlo zainteresovana za uspeh parade - najpre, kako će to sve izvesti njen čovek, ali i general Đoko Jovanić, kome je pripala čast da bude na čelu kolone.

To je bilo vreme kada su ratni komandanti, poznate vojskovođe, bili na visokoj ceni i omiljeni u narodu. Đoko Jovanić, kao legenda, pročuo se po komandovanju Šestom ličkom, onom koja je maršala uspela da spase u Drvaru, ali i po tome što su njeni borci prvi prešli preko Terazija. Jedan od njih se ispeo na vrh Albanije, na najvišu zgradu u Beogradu da bi na nju postavio jugoslovensku trobojku. Događaj je bio nalik onom iz Berlina, kada se na Hitlerovom Rajhstagu zavijorila boljševička zastava.

(Nastaviće se)