Poslednji maršalov put

DRAMA Brozovih čuvana je u najvećoj tajnosti. Sve dok pitanje nije postavio novinar "Njujork tajmsa" Džems Reston, februara 1978. u Igalu, pred Titovu posetu Americi:

"Izvinjavam se, gospodine Predsedniče, što postavljam ovo pitanje. Ako ne želite, vi ne morate odgovoriti na njega. Ali u Americi se poslednjih meseci često postavlja pitanje - gde je Vaša supruga. Da li biste nam nešto rekli o tome?"

"Mene malo čudi što se u svetu o tome uopšte priča. Nije to, moram da kažem, ni fer. Ona je moja supruga, ona je to i dalje, živi u mojoj rezidenciji u Beogradu. Ja sutra idem tamo, pošto moram da se spremim za posetu SAD", odgovorio je Tito.

On je i boravio u rezidenciji, na jednom kraju, a Jovanka bi se nalazila na drugom. Sa suprugom se nije susreo, iako se događalo da istovremeno borave u Užičkoj 15.

U Titovoj poslednjoj životnoj borbi, mnogo njih je prodefilovalo pored samrtničke postelje i našlo mesta u Titovoj blizini. Jovanka je bila pozvana, ali tek na doček svog mrtvog muža! Jovankin susret s mrtvim Titom bio je potresan.

Dok je čekala da voz s Titovim posmrtnim ostacima prispe na stanicu u Beogradu, Jovanki su prilazile, s izjavama saučešća, vodeće ličnosti zemlje. To je učinio i Lazar Koliševski, koji je po Ustavu postao prvi predsednik Predsedništva SFRJ, i bio to svega 11 dana. Svi su joj prišli. Izuzetak je bio general armije i savezni sekretar za narodnu odbranu Nikola Ljubičić. Kada su ga prisutni opomenuli zbog toga, odgovorio je: "Nije ona napadala vas kao mene."

Pojava Jovanke pored Titovog odra izazvala je oduševljenje u javnosti. Tek u Skupštini, Ljubičić je pružio ruku Jovanki. Učinio je to i pokojni Branko Mikulić. Posle Titovog pokopa, Jovanka je stajala tako da se nije mogla mimoići. Mnogi nisu znali kako da postupe u tom trenutku: da li da se pozdrave, da se okrenu ili da se prave nemušti?!

"Ljudi su oko mene počeli da se bune zbog čega je Jovanka još tu, nisu znali šta da urade. Ja sam, bog mi, odmah prišao i tu joj pružio ruku, izrazio saučešće", rekao mi je Jakov Blažević.

U čudu se našao i Stane Dolanc. Da ne bi izazvao posebnu pažnju i eventualnu, dodatnu sumnju, stao je ispred Jovanke i - pružio joj ruku!

Jovanka je ignorisala Dolanca i odbila da prihvati pruženu ruku!

U vreme Titove sahrane, udovica je prolila mnogo suza.

Na šta je sve mislio Fadilj Hodža kad je govorio da je, na kraju, dobro prošla? Da li je imao na umu sudbine pojedinih žena iz ne tako davne prošlosti? Jovanka je posle Titove smrti "dislocirana" iz Užičke 15, u Bulevar Oktobarske revolucije broj 75. Na istu adresu javljala se u leto 1945. godine, kada je general Milan Žeželj rasporedio na rad u dvorove...

Obraćanje Jovanke Broz javnosti, posle rasprave u Skupštini, nije ugledalo svetlost dana, osim što je fotokopirano išlo od ruke do ruke.

"...I Jovanka Broz je još u toj reprezentativnoj kući, u kojoj ništa ne funkcioniše kako treba; u kojoj krov prokišnjava i pri svakoj većoj kiši ili snežnoj padavini, poplavljuju se unutrašnje prostorije; u kojoj su sve instalacije dotrajale, pa čas nestaje vode, čas struje, čas grejanja; lusteri sa celom armaturom padaju sa plafona; o njoj niko ne vodi računa, a svojevremeno je vojska adaptirala za prihvat svojih gostiju, te je i opremljena kao mali hotel - jedino što u njoj ne možete dobiti nikakve hotelske usluge", zborila je između ostalog Brozova supruga.

Jugoslovenska javnost ostala je podeljena: po jednima, Jovanka je dobila previše, a po drugima mnogo manje nego što joj pripada po zakonu.

Posle Zlatibora, čim bi započeli hladniji dani, Tito je po savetu lekara odlazio u Bugojno, na proplanke Raduše. Tamo je rado lovio.

U novembru 1979. godine, Tito je u Beogradu završio mnogobrojne državničke poslove. Bio je pozvan i njegov verni savetnik za pisanu reč, Tića Stanojević. Tito je odlučio da napiše istinu o svom životu, da naslednicima ostavi - memoare. Snimljene su i prve trake Titovih kazivanja. Međutim, kraj dugog i burnog života, memoarski oblikovanog, nije se mogao nazreti.

Da li je predsednik u toj prilici pominjao i svoju poslednju volju, da li je ostavio testament? Umesto odgovora beležimo jednu vrstu pitanja i razmišljanja Berislava Badurine:

"Tog novembra uspeo sam da ubedim druga predsednika da sačini nešto napismeno o svojoj ličnoj imovini. To nije bilo lako... Zamolio sam i Branka Mikulića da tu pomogne i da prisustvuje tom činu. Nisam ni pomišljao na potrebu da se sačini klasični testament. Ko to da mu spomene? Ja nisam mogao. Kad smo se dogovarali i oko jedne zabeleške, situacija je bila strašna. Zar Tito može umreti?"

Svedočenje Branka Mikulića objavljeno je ubrzo posle Titove smrti. Tito nije imao primedaba na onaj deo beležaka u kome je, po njegovoj oceni, napisano da sve primljene poklone prenosi u vlasništvo Saveza komunista Jugoslavije:

"Nikada nisam smatrao da ovo što mi je poklonjeno u zemlji i inostranstvu pripada meni. To sve pripada mojoj zemlji. To nije moje, pa ne može pripasti ni mojim najbližim. Uostalom, zna se da svoje sinove nisam nikad - ni na koji način - favorizovao. Uvek sam želeo da se oni sami svojim radom afirmišu.

Sve što sam želeo je da, svojim ličnim sredstvima, otkupim jedan mali vinograd, koji je otac morao prodati da bi otplatio dugove. U vinogradu je bila i klet. Čuvali smo u njoj vino i poljoprivredni alat.

Za taj vinograd vezan sam mnogim uspomenama iz detinjstva. Dobro se sećam da mi je bilo veoma žao kad ga je otac prodao. Ali, prodati se moralo. Taj vinograd sam nedavno otkupio. Želim obnoviti i klet."

(Nastaviće se)