Bitka za svaku sobu!

MALO se zna o kasi u Titovom radnom kabinetu. Otvarana je retko i malo je onih koji su bili očevici takvog događaja.

Veruje se da su je nabavili još Karađorđevići i da je i ona krenula na put s kraljem Petrom i vladom stare Jugoslavije, i 1941. dospela u London.

Posle Drugog svetskog rata i novog poretka u zemlji, započela je i bitka oko toga kome će pripasti kasa.

Ostale su dve priče. Po jednoj, kralj i vlada su posle raspleta u zemlji vratili kasu, a po drugoj, Rankovićevi ljudi su na čudesan način uspeli da se domognu kase i da je predaju maršalu.

Jedan od onih pred kojima se kasa otvarala, bio je general Ljubodrag Đurić, prvi posleratni šef Titovog kabineta. Đurića je, u tom trenutku, zasenio samo sjaj zlatnih tabakera.

O tome šta je Tito čuvao u kasi, takođe, je malo svedoka.

„Nekoliko sati nakon objavljivanja vesti o Titovoj smrti, došla je jedna komisija i zapečatila Titov radni kabinet, biblioteku i druge prostorije. To je, praktično, značilo pola kuće i sve objekte u krugu Užičke 15. Nakon toga, usledila je poseta druga Krajgera, koji je u ime Predsedništva SFRJ nagovestio dolazak nekih komisija, koje će ući u kuću radi preuzimanja Titove arhive i popisa stvari...“

Ovo je tvrdnja Jovanke Broz.

Titov kabinet, biblioteka i ostalo, pre njegove smrti, takođe, su bili pod ključem, a kasa i mnogi ormari pod posebnim režimom obezbeđenja. Usledila je i treća zaštita pečaćenjem. Zadatak komisija pokazuje šta je bilo važno - preuzeti arhiv, pa tek onda izvršiti popis stvari.

Stigle su tri komisije.

„Dana 10. jula 1980. godine, u kuću je upala grupa meni potpuno nepoznatih ljudi i zahtevala da im otvorim svoju kancelariju... Oni su nasilno provalili“!

Time je započeo susret Jovanke Broz sa stvarnošću. Sve je, na njene oči, kupljeno i razvlačeno. U njenom rodnom selu, Pećanima, u Lici, imaju običaj da kažu: „Razvlače kao da je udovičko“!

Niko nije mogao da zaštiti ucveljenu udovicu Broz od „obijanja vrata“ njene spavaće sobe, posebno, ne i da sačuva spise i zabeleške, koje je poželela da uzme i da sačuva.

Zatim je usledila i druga faza - SEOBA.

Dana 27. jula 1980. godine, Jovanku Broz je posetio Dragoljub Stavrev, potpredsednik SIV, saopštivši joj da mora u roku od tri dana da se iseli iz nekadašnje Titove rezidencije. Ako to ne prihvati milom, biće upotrebljena i druga sredstva, da se ona - „dislocira“!

Jovankinu seobu sprovodila je i nadgledala posebna državna komisija, koju je formiralo Predsedništvo SFRJ, odnosno SIZ, kojim je rukovodio osiječki profesor dr Gojko Prodanić, tada zamenik Saveznog sekretara za pravosuđe i državnu upravu.

Završni čin operacije izgledao je ovako:

„U kući je ostala komisija, a ja sam 30. jula 1980. sa nešto stvari i tri mala psa, po mraku i na sporedni izlaz bila izvedena iz kuće, u kojoj sam sa Titom provela 35 godina života“.

Nije poznato čega se Jovanka prisećala u tim trenucima; možda joj je na um palo ono što je njen suprug, povodom Đilasa, svojevremeno izjavio: „Politička smrt - najstrašnija smrt“! Ali, činjenica je da je i sama doživela, kao i mnogi pre i posle nje, posledice poretka, kojem je verovala.

Listajući i pomno razgledajući papire i slušajući drugu stranu, došao sam do zaključka da Jovankina seoba nije bila praćena samo surovošću.

Pre početka rada Komisije, njen predsednik se u pratnji potpukovnika Ćuslovića, javio domaćinu rezidencije, Jovanki Broz. Susret je čak bio srdačan; Brozovi su se lično poznavali s dr Prodanićem. S Jovankom je bila i njena sestra Nada Budisavljević.

Dogovor je bio da Jovanka odvoji stvari koje će preneti iz starog u novi (privremeni) stan i da to budu oni predmeti bez kojih ne može ni u novom prebivalištu.

Trodnevno odabiranje i popisivanje završeno je uspešno, u radnoj atmosferi, bez konflikata. Prema dogovoru, 30. jula posle podne, trebalo je da se okonča posao popisivanja i preseljenja Jovanke Broz, iz Užičke 15 u Bulevar oktobarske revolucije 75.

Bio je lep letnji dan. Pored Jovanke stalno je bila njena sestra Nada; pila se kafa koju je domaćica sama kuvala i služila! Jovanka je tražila od dr Prodanića da selidba ne započne odmah, dok je još dan, već da sačekaju makar sumrak. To je pravdala željom da se iseli u tišini, da je ne sažaljevaju, ali da joj se ne slade ni komšije, među kojima je bilo dosta diplomata.

Sestre i članovi Komisije sami su pakovali popisane stvari, u razne kutije, a radnici su samo na kraju utovarili sve u parkirane kamione i nešto kasnije istovarili te stvari.

Dok su čekali da padne mrak, Jovanka je od dr Prodanića tražila da se spisak stvari proširi. Poželela je da ponese i skulpturu glave Josipa Broza, izlivenu u bronzi, na mermernom postolju, rad vajara Augustinčića, zatim, dve grafike Titove kuće u Kumrovcu, rad slikara Križmana. Kako je spisak od 198 stvari bio zaključen, a predmeti nisu nalikovali kućnim potrebama, za pomenutu skulpturu i grafike, sačinjen je poseban revers, koji je Jovanka potpisala.

(Nastaviće se)