Pola života u strahu

KAD je Tito umro i bio veličanstveno ispraćen, Jovanka se odenula u crno, a njena duga senka se nadvila nad vojnim i političkim vrhom države.

„On se pojavio iz bajke i vratio u bajku“, dosad najkraći životopis Tita izrekao je Branko Ćopić.

Uz Broza, život njegove supruge Jovanke bio je bajkovit. Udovički dani koje je sama trasirala bili su, međutim, mučni i paćenički.

Pitanje za čijim se odgovorom još traga jeste: zašto se Jovanka smrtno uplašila kada je umro njen 32 godine stariji suprug.

Ona je najveći deo svog života provela u strahu. Rano je ostala bez majke; odrastala je sa maćehom. Ratne godine je provela u šumi gde je bila ranjavana i gde je obolela od tifusa. Udala se za čoveka koji joj nije priličio po godinama, čije su moć i slava zasenjivale i plašile, a onda i nju samu „kvarile“.

Jovanka je bolesna!

To su prvo otkrili slovenački savezni funkcioneri i lekari, među kojima je bio i uticajni Stane Dolanc. Život u „strahu od straha“, kao što je znano i manje upućenima u medicinu, osnova je za razne bolesti. Otud je i bilo ono: Jovanka treba da se leči! Tu dijagnozu i terapiju prihvatili su i drugi važni drugovi. Kako je pacijent osporio nalaz i odbio da uzima lek, počela je drama - kako zaštititi Tita od razgoropađene žene.

Najbezbolnije, bračno ih razvesti.

Ne, Tito na to nije pristao!

Šta je rešenje?

Razdvojiti ih fizički?

I, ode voljeni čovek... bez pozdrava i kofera. Dobrovoljno ili po scenariju „mekog“ puča? Jovanka je upravo to tako doživela i za „prevrat“ optužila tada prve ličnosti armije i partije, Nikolu Ljubičića i Staneta Dolanca.

Jovanka je postala „nerešiv slučaj“ za oba predsedništva, i države i partije, koja su se njome bavila sve do samog raspada zemlje. Nije do kraja razjašnjeno zbog čega je državni vrh strahovao od Jovanke, držeći je u strogoj izolaciji. Pretpostavka jeste da strah nije poticao od Jovankinog mogućeg političkog uticaja, već zbog njenog uvida u sve Titove tajne koje su počivale u sefovima i plakarima rezidencije u Beogradu, od kojih je ona imala ključeve. Spekulisalo se da je u dvorištu rezidencije zakopana tona zlata...

Na kraju, sve Titovo je bilo preuzeto i stavljeno pod kontrolu, a kao Jovankin adut ostala je samo priča da će reći sve u memoarima koje je zaveštala. I kako je Jovankin podstanarski rok istekao, usledio je rasplet: nasilno, uz fizičke pretnje, ona je izvedena iz rezidencije i smeštena u državnu kuću u blizini Belog dvora na Dedinju.

Tada je uz pomoć advokata povela sudski spor sa državom tražeći svoje stvari i status Titove udovice. I umrla je, a te dve stvari nije dobila. Država (njih tri) se pozivala na Titov testament (sve ostavlja partiji i državi), u kome nije ni pomenuo suprugu. Kako zvanično Tito nije primao „platu“, već samo „džeparac“, nije joj se mogla po toj osnovi ni izračunati penzija. To je bilo premošteno posebnim zakonom.

Tito i Jovanka su javnom imovinom upravljali kao da je njihovo privatno vlasništvo, a sredstva su trošili na vlastiti luksuz. Nisu ništa odnosili u inostranstvo kako bi obezbedili ugodan život u egzilu. Za to poverenje koje mu je bilo ukazano, Tito se i pošteno razdužio, samo je svoje nepokretnosti ostavio dvojici sinova. A vernoj drugarici? Dosta, deo svoje slave.

Kako je Broz prisvajao i koristio i ono što mu nije pripadalo (tu ga Jovanka nije sputavala), pokazao je još 1944, u vreme dok se još ratovalo i ginulo na Sremskom frontu.

Kraljevska porodica, bežeći iz zemlje (1941), sa aerodroma u Nikšiću, poverava deo monetarnog srebra i zlata Narodne banke Jugoslavije na čuvanje manastiru Ostrog. Iguman manastira i monasi svih ratnih godina su to čuvali i sačuvali. Onda su stigli organi nove vlasti i sve preuzeli. Natovarili su sanduke u kamion i krenuli ka Beogradu. Tovar nisu odvezli u banku nego u Beli dvor i predali ga maršalu.

U odajama kraljevskog dvora ratne godine je preživelo zlato, nakit, kolekcija slika porodice kneza Pavla. I dok se još ginulo, Tito je bio opsednut tajnom zapečaćenih sanduka pored kojih su stražarili nemački vojnici. To je najbolje dočarao Titov šef vojnog kabineta, Užičanin Ljubodrag Đurić:

„Jednoga dana Tito mi je rekao da pregledamo zaostavštinu kneza Pavla, koju je on obišao u podrumu, ali nije stigao da otvori sanduke. Naredio je da se sanduci sa zlatnim i srebrnim polugama ne diraju, jer su preteški za iznošenje. Da se iznesu samo manji sanduci... Kad donesoše prvi sanduk, Tito sede s jedne strane sanduka, ja s druge strane. Podigosmo poklopac, pa neku polutvrdu hartiju, pa zelenu čojicu, a onda se ukazaše ravnomerno složeni redovi tabakera za cigarete. Tito uze jednu, i dok je lupom tražio žig, ja rekoh:

’To je pozlaćeno.’

’Ma kakva pozlata! One su od zlata! Evo, uzmi je u ruku.’

Otvorih je, zablistaše žute pantljike na oba poklopca koje drže cigarete, a Tito reče:

’Uzmi tu tabakeru za sebe.’

Ja se počeh nećkati:

’Meni ne treba zlato.’

’Šta pričaš gluposti! Uzmi slobodno kad ti dajem! To ti je moj poklon!’

Malo pažljivije pogledah unutrašnji deo tabakere i u uglu spazih kraljevski grb, pa odlučno rekoh:

’Druže maršale, ja neću da nosim tabakeru sa kraljevskim grbom.’

’U pravu si! Dobićeš ti ovu tabakeru drugi put.’

Kad je bio Titov rođendan, on mi predade tabakeru, smeškajući se:

’Valjda ćeš je sad primiti!’

Uzeh. Otvorih. A na poklopcu je bilo ugravirano: ’J. B. Tito’ i datum njegovog rođenja. Ni traga od kraljevskog grba.

’E, ovako može!’ i zahvalih mu na ovom daru uspomeni.

(Nastaviće se)