Car viljem protiv Srba

NEMAČKI car Viljem II se 23. novembra 1912. godine sastao u Springu sa Franjom Ferdinandom i tada je dogovoren plan napada na Srbiju. Svesne da bi taj rat morao da preraste u svetski, intervenisale su Engleska i Italija i stanje je kako tako smireno, ali jeka ratnih bubnjeva ipak nije utišana.

Francuska i Engleska su tada osetile potrebu i novembra 1912. godine sklopile sporazum po kome su se međusobno obavezale da u slučaju međunarodnih komplikacija budu spremne da „zajednički prouče situaciju i donesu odluku o daljem ponašanju“.

Početkom 1913. godine u Rajhstagu je usvojen zakon o znatnom povećanju vojnih efektiva. Francuska odgovara produžavanjem vojnog roka na tri godine.

Rusija je u to vreme bila nedovoljno naoružana i odlučila je da ubrza svoje naoružavanje i da taj program realizuje do 1917. godine. Nemačka i Austrougarska su vrlo dobro znale da Francuska i Rusija nisu pripremile svoje vojne snage za ratni sukob. Zbog toga, ali i zbog pogrešnog uverenja cara Viljema da Engleska nikako neće da se angažuje u eventualnom ratu kako bi pomagala Rusiju, koja bi ušla u sukob radi odbrane Srbije, nemački car je neprekidno huškao Austrougarsku da se obračuna sa Srbijom. Taj sukob Viljem je hteo da iskoristi kao povod za sukob sa Rusijom i Francuskom, želeći ga što pre, a svakako pre nego što se one budu pripremile za rat.

Kakva su bila uverenja i raspoloženja odlučujućih faktora uoči Prvog svetskog rata?

Viljem II je u jesen 1913. godine izjavio: „Idem sa vama (Austrougarskom). Ostale snage nisu spremne, one neće tražiti da spreče našu akciju. Treba da budete u Beogradu za nekoliko dana“. Već u jesen 1913. godine Viljem i Konrad fon Hecendorf, šef Generalštaba Austrougarske, dogovaraju napad na Srbiju, koja im za to nije davala nikakav povod.

Nekoliko dana posle toga, Viljem se obraća Bertholdu, ministru spoljnih poslova Austrougarske: „Sloveni nisu rođeni da zapovedaju, već da robuju. Treba im pokazati da se varaju“. Potom savetuje da Srbe treba pripitomiti i da se primoraju da svoju vojsku stave na raspolaganje Austriji.

Potom nemački car dodaje: „Ako bi Srbi odbili, pa lepo, trebalo bi upotrebiti silu, jer, kad Njegovo Veličanstvo car Franjo Josif traži štogod, srpska vlada ima samo da se pokori, a ako to ne učini, treba bombardovati Beograd, dok volja Njegovog Veličanstva ne bude ispunjena“. Svome sagovorniku on je poverio da Rusija u narednih šest godina neće biti spremna za ratne napore.

Dokle je u svojoj mržnji prema Srbima išao car Viljem II govori i podatak da je on Srbe nazivao huljama, gadovima i nikako nije bio za to da Srbi kao narod budu stavljeni u ravan sa Austrijancima i Germanima, jer kod Srba nacionalno dostojanstvo ne postoji. Tvrdio je da su to samo bande razbojnika, orijentalci, lažovi, licemeri, savršeni majstori u upotrebi sredstava za odugovlačenje.

Međutim, Viljem II nije samo Srbe „udostojavao“ ovih epiteta. O Englezima se on nije nimalo bolje izražavao. Po njemu, Grej je bio „gadni lažov“, „niska hulja“, a sve ono što kaže je „gadno i mefistofelsko, ali ipak sasvim englesko“. Engleska je „gadni ološ dućandžija“.

Pripremajući se za rat, i Austrougarska je isprobavala spremnost Rusije za ratni sukob, aneksijom Bosne i Hercegovine, koja joj je na Berlinskom kongresu bila poverena, ali na starateljstvo. Pri tom je činila i pritisak na Rusiju da iznudi od Srbije izjavu da tom aneksijom nisu pogođeni interesi Srbije. Konačno, Erental uspeva da Srbija 30. marta 1909. godine pošalje poruku da „živi u položaju dobrog suseda sa Austrijom“.

Nemački poslanik u Beogradu je 1914. godine pisao da je ovakvo ponašanje Austrougarske: „zadalo srpskoj duši ranu koja nije zalečena“. Poslanik je bio u pravu. Iznuđivanje ovakve izjave je kod srpskog življa u Austrougarskoj izazvalo ogromno nezadovoljstvo, koje je imalo za posledicu sve češće atentate, u kojima nisu učestvovali samo Srbi. Poznati su slučajevi atentata Bogdana Žerajića 15. juna 1910. godine na generala Varešanina, Luke Čukića 8. juna 1912. godine na Cuvaju, načelnika hrvatskog Prosvetnog odeljenja, Planinščaka, novembra 1912. godine, na Cuvaju, Dejčića 18. avgusta 1913. godine, na barona Skerleca, Šefer 20. maja 1914. godine.

Osiono ponašanje Austro-ugarske, doprinelo je da se u redovima srpskih oficira formira organizacija Ujedinjenje ili smrt, kasnije od naroda nazvana Crna ruka. Ništa manje nije nacionalni ponos bio pogođen ni kod ostatka srpskog naroda. U takvoj situaciji, atentat koji je izvršio Gavrilo Princip bio je samo odraz patriotskog naboja bosanskih omladinaca, izazvanog aneksijom Bosne i Hercegovine. Viljem II je mogao samo zaslepljen mržnjom da kaže da „kod Srba nacionalno dostojanstvo ne postoji“, a izgleda da nije bio sposoban da shvati da stalni atentati u Austro-Ugarskoj potvrđuju da su nacionalna svest i patriotizam kod srpske omladine, u to vreme, bili izrasli do religije.

Načelnik Glavnog generalštaba Nemačke Moltke je 12. maja 1914. godine (16 dana pre atentata) pisao načelniku Generalštaba Austro-ugarske Konradu da ne treba gubiti vreme jer će „izgledi na uspeh biti sve manji“. Ta njegova ocena je morala da ima u korenu saznanje da se i Rusija i Francuska užurbano pripremaju za odbranu.

(Nastaviće se)