Do poslednjeg Srbina!

POSLE atentata u Sarajevu, Franjo Josif nalaže ugarskom premijeru Ištvanu Tisi da caru Viljemu uputi memorandum kojim ga obaveštava da: "Ne može biti više rata, jedno zato što ničim nije dokazano učešće Srbije u događaju, a drugo, i to poglavito, što bi Monarhija bila smatrana od sviju kao onaj koji kvari mir i zagazila bi u jedan veliki rat pod najnepovoljnijim uslovima". Viljem, međutim, i dalje zahteva da "prema ubicama ne sme biti obzira".

Franjo Josif ponovo odbija zahtev Viljema, a on uzvraća da se "mora jednom obračunati sa Srbima i to odmah". Car Viljem, prema svedočenju kneza Lihnovskog, zahteva "neodložni napad na Srbiju, kako je već ranije određeno bez objave rata i bez obaveštenja Italije i Rumunije".

I posle atentata na Franju Ferdinanda car Franjo Josif je bio protiv rata, ali mu je onda car Viljem dao ultimatum: ili rat, ili će Austrougarsku prepustiti sudbini, s tim što će odmah Nemačkoj pripojiti germanske delove Austrije. Možda zbog ovog ultimatuma car Franjo je svojoj ljubavnici do smrti, gospođi Šrat dao obaveštenja na osnovu kojih je ona kasnije izjavila da joj je Franjo Josif kazao: "Viljem me je uhvatio za vrat i prisilio".

Valderze, podšef glavnog generalštaba 1919. godine izjavio je da juna 1914. godine nije postojala nikakva naredba koju bi trebalo izdati, pošto je mobilizacioni plan bio dovršen 31. marta 1914. godine i vojska je već bila spremna.

Po izvršenom atentatu car Viljem je već sledećeg dana, na jednom telegramu Čirskog zapisao: "Sa Srbima treba svršiti i to što pre" (telegram od 30. juna 1914. godine), ali je pritom smatrao da samo treba pustiti da se događaji odvijaju.

Rejmon Poenkare, šef francuske vlade, saopštio je u razgovoru sa austrijskim ambasadorom u Parizu Saparijem da "ako, usled nemogućnosti, da pruži stvarne i nepobitne dokaze, onda ona (Austrougarska) namerava da uzme Sarajevski atentat kao 'izgovor' protiv Srbije, a da pritom ne bi trebalo da zaboravi da Srbija ima prijatelja spremnih da je brane, i da se prema tome, mir izlaže velikoj opasnosti".

I druga strana je toga bila svesna. U Rajhstagu je 3. avgusta 1914. godine bila razdeljena Bela knjiga u kojoj su pored ostalog i reči Betmana-Holvega: "Bili smo potpuno svesni, da će ma kakva vojnička akcija Austrougarske protiv Srbije imati za neposrednu posledicu rusku intervenciju, i, da nas, prema tome, može uvući u rat zbog naših obaveza".

Atentat na Franju Ferdinanda i njegovu suprugu očigledno je dobro došao kao opravdanje za nasrtaj na Srbiju. Ministar spoljnih poslova Austrougarske Berthold izjavio je ugarskom ministru Tisi da će nastojati da od svirepog zločina u Sarajevu napravi povod za razračunavanje sa Srbijom.

Tisa je bio veliki protivnik prisajedinjenju novih slovenskih pokrajina Austrougarskoj, jer je znao da to mora da vodi ka prestrojavanju Austrougarske u trijalističku monarhiju. No, i pored toga, Tisa je nemačkom ambasadoru saopštio: "Teško sam se odlučio da savetujem rat, ali sad sam čvrsto ubeđen u njegovu potrebu i razviću sve svoje napore za veliku monarhiju".

Uz to, njegove izjave su išle ka tome da cilj eventualnog rata treba da bude "smanjenje, ali ne i potpuno uništenje Srbije". Sve to nepobitno govori o tome da su i Austrougarska, a posebno Nemačka, bile uverene da treba napasti Srbiju.

Manevar koji je sa austrougarskom vojskom izvodio Franjo Ferdinand u Bosni i Hercegovini bio je upravo priprema za napad na Srbiju, koji je trebalo da usledi. Postoji i izveštaj nekog službenika srpske vlade, koji je iz Budimpešte javljao "Crnoj ruci" da će Franjo Ferdinand da održi manevar u Bosni i Hercegovini, da bi okupio veće vojne snage i sa njima pokušao da preko Novopazarskog sandžaka prodre do Albanije, kako bi tamo pomogao princu Vidu. Manevar je održan 25, 26. i 27. juna 1914. godine.

Svakako zato austrougarsko Ministarstvo spoljnih poslova i nije shvatilo ozbiljno opomenu srpskog poslanika u Beču da manevar koji se sprema može previše provokativno da deluje na srpsku omladinu i da, zato, može da se desi da se u nekom od njegovih revolvera nađe i koji bojevi metak.

U međuvremenu je sa najvišeg mesta u Austrougarskoj formirana komisija koja je trebalo da ispita da li je i do koje mere srpska vlada učestvovala u organizovanju atentata na Franju Ferdinanda. Savetnik fon Vizner je u svom izveštaju, nakon završene istrage izjavio: "Saučesništvo srpske vlade u činu atentata, njegovom pripremanju ili davanju oružja, nije ničim dokazano, pa čak ni pretpostavljeno. Štaviše, ima razloga koji čine da se ovo može smatrati nemogućim".

Gotovo identičan ovome je izveštaj istražnog sudije Leona Pferfera koji negira izveštaj o atentatu objavljen u oktobru 1914. On izričito izuzima službenu Srbiju iz ove stvari, koja veli on, nije poznavala namere okrivljenih. On kvalifikuje kao "glupavo" okrivljavanje izneseno protiv srpske vlade, i dodaje: "Dosije ustanovljen u vreme moga isleđivanja, neporečno dokazuje: da službena Srbija ne samo što ništa nije znala o atentatu, već da su oni, koji su se pripremali, krili to od nje"!

Rumunski kralj Karol I, iako i sam Hoencolern, izjavio je da se ne može "staviti službena Srbija u istu vreću sa ubicama".

(Nastaviće se)