Ratni poklič iz Beča

ČAK su i Nemci priznali da se i ministar spoljnih poslova Rusije Sazonov do poslednjeg trenutka nije oduševljavao ratnim obračunom. Razlog je odanost miru imperatora Nikolaja II, a posebno zato što se te 1914. godine nalazio na polovini vremena predviđenog za modernizaciju ruske vojske (1910-1917), koja je započeta pred očiglednom opasnošću napada Austrougarske i Nemačke.

Iako je znao istinu, Beč je, preko svog poslanika u Beogradu - fon Gizla 23. jula 1914. godine u 18 časova, predao srpskoj vladi ultimatum sa rokom za odgovor od 48 časova. Ultimatum je predat jedan sat posle odlaska francuskog predstavnika Poenkarea, koji je tada, napuštajući Rusiju isplovio iz Kronštata. Prilikom te posete Poenkare je obećao caru Nikolaju II da će Francuska ostati da bude saveznik Rusije, ukoliko bi ona bila napadnuta od strane Nemačke i Austrougarske.

Za srpsku vladu u tom ultimatumu su posebno bila sporna dva člana:

Član 5.

„Prihvatiti u Srbiji saradnju organa Carske i Kraljevske vlade u suzbijanju prevratničkog pokreta upravljenog protiv teritorijalnog integriteta Monarhije“.

Član 6.

„Otvoriti sudsku istragu protiv pristalica zavere od 28. juna koji se nalaze na srpskoj teritoriji; delegirani organi od Carske i Kraljevske vlade uzeće učešće u istragama koje se na to odnose“.

Odgovor srpske vlade na austrougarski ultimatum odneo je austrougarskom poslaniku u Beogradu predsednik vlade Kraljevine Srbije inž. Nikola Pašić i predao ga 25. jula u 17 časova i 58 minuta.

U nedeljama koje su prethodile atentatu, austrijski poslanik u Beogradu Gizl je tvrdio da je Pašić iskreno zadojen „ljubavlju prema miru“.

Nasuprot zapovedničkoj brutalnosti, koja je odlikovala austrougarsku notu, odgovor srpske vlade je po opštoj oceni, i po tonu, i po sadržini bio pohvaljen. Čak je i Viljem II, kada je 28. jula pročitao odgovor srpske vlade ocenio da je taj odgovor veliki uspeh za Beč, ali da „on čini da iščezava svaki razlog za rat“. Videlo se to i u pismu Jakobu od 28. jula 1914. godine: „Fakt koji postoji leži u tome, da su Viljem II i njegova okolina bili zaprepašćeni umerenošću srpske vlade, koliko su bile i sile Antante“.

Edvard Grej, britanski sekretar spoljnih poslova, bio je teško pogođen kad je čuo za saopštenje srpskog otpravnika poslova u italijanskom ministarstvu San Đulijanu, da je Srbija spremna, uz izvesna objašnjenja, da primi čak i tačke 5. i 6. ultimatuma. (Telegram Rooda, engleskog ambasadora u Rimu).

Kada je rukavica već bila bačena, car Nikolaj II je istog dana odobrio mobilizaciju 13 vojničkih korpusa prema Austrougarskoj, uslovljavajući njihovo angažovanje samo za slučaj napada na Srbiju.

Odgovor srpske vlade na ultimatum nije zadovoljio austrougarsku vladu, pa je 25. jula 1914. godine usledio telegram ministra spoljnih poslova Austrougarske grofa Leopolda Bertholda (Aleksandra Hojoša), Srpskom generalštabu sledeće sadržine: „Pošto kraljevska srpska vlada nije odgovorila na zadovoljavajući način na nogu koju joj je predao ministar Austrougarske u Beogradu 23. jula 1914. godine, carska i kraljevska vlada nalazi se primorana da se sama pobrine za zaštitu svojih interesa i svojih prava i da pribegne u tom cilju sili oružja. Austrougarska se smatra od ovog trenutka u ratnom stanju sa Srbijom“.

Više je nego nepristojan postupak, da je Austrougarska objavila rat Srbiji preko svog ministra, a neposredno Srpskom generalštabu. Međunarodno ratno pravo ne poznaje takav način objave rata. Događaji su počeli da se nižu velikom brzinom.

Šef Glavnog generalštaba Rusije Janjušković i šef mobilizacione službe Dobrodolski su bili protiv delimične mobilizacije, jer su bili uvereni da će morati da usledi opšta mobilizacija, a iskustva su pokazala da se svaka delimična mobilizacija loše odražava na opštu. Njima se pridružio i ministar Sazonov, iako, inače, poznat kao protivnik ratovanja. Njegovo opredeljenje za opštu mobilizaciju je, po svoj prilici, došlo i kao izazov nemačkog ambasadora Purtalesa, koji je 29. jula 1914. godine između 19 i 20 časova posetio Sazonova i kod njega stvorio „težak osećaj pretnje“.

Na sugestiju Janjuškovića, Dobrodolskog i Sazonova, car Nikolaj je potpisao naredbu o opštoj mobilizaciji, ali je naredbu iste noći povukao. Čak je 30. jula 1914. godine, pod uticajem Viljema II (njegovog brata Vikija) odbio da primi šefa generalštaba i ministra rata. Tek oko 13 časova primio je Sazonova i posle razgovora sa njim oko 16 časova dao saglasnost da se objavi opšta mobilizacija.

Ova vest je stigla u Beč 31. jula 1914. godine u 7.45. Austrougarska je to shvatila kao dovoljan razlog da objavi rat Rusiji. Nemačka Rusiji objavljuje rat 31. jula 1914. godine u 16.45. Već 2. avgusta 1914. godine nemačka vojska prodire u Veliko Vojvodstvo Luksemburg, a 3. avgusta objavljuje rat Francuskoj. Samo dan kasnije, nemačka vojska upada u Belgiju. Očigledno se sve događalo po unapred detaljno razrađenom nemačkom planu.

Nemačka nije očekivala da će 3. avgusta Italija da objavi neutralnost, a Rumunija 4. avgusta. Posebno je značajna objava rata Engleske 8. avgusta 1914, mimo svih nemačkih predviđanja. Bilo je pogrešno nemačko uverenje da je Engleska u to vreme bila dovoljno angažovana problemom Irske. Engleska jeste oklevala i sve do 29. jula ni jednoj, ni drugoj strani nije iznosila svoj stav, a onda je Nemačkoj saopštila da će se staviti na stranu Francuske i Belgije, ako budu napadnute.

(Nastaviće se)