Narod ljubi oslobodioce

U 10.30 časova 1. novembra u Beograd je ujahao Dunavski konjički eskadron, projurio glavnom ulicom sve do Kalemegdana, i tu se zadržao.

Neprijatelja u Beogradu nije bilo, osim jedne grupe inžinjeraca koja nije uspela da sruši most na Savi.

Izveštaj o ulasku u Beograd Vrhovnoj komandi je poslat u 14.45 časova, koja je odmah u 17.00 časova, kako bi se izbegla bombardovanje Beograda, naredila da se preduzmu bezbednosne mere. U tom naređenju se navodi da će u Beogradu biti samo 7. pešadijski puk.

U Beograd su u toku naredne noći ušli komandant 7. puka i jedan bataljon, određen da održava red i spreči da se državna imovina i ratni plen ne raznose i uništavaju. Odmah je formirana vojna komanda mesta i preduzete mere da se organizuju privremeni organi vlasti (predsednik opštine, načelnik vojne stanice, članovi kvarta policije) ukazujući poverenje onim, koji su lojalni i bili su na tim mestima u jesen 1915. godine.

Preduzete su i ostale mere radi organizacije rada: uspostavljanje telefonskih linija, određivanje stalnih straža i patrola, postavljanje obezbeđenja duž desne obale Save i leve obale Dunava od ušća do Karaburme, postavljanje maskirnih stražarskih odeljenja...

Za prvo vreme ograničen je bio i ulazak vojnih komora, koje su u Beograd, kasnije, ulazile samo noću, a na periferiji grada, na Slaviji, kod Monopola, itd. postavljene su straže koje su zabranjivale izlazak građana u polja.

Preduzete su i sve mere tajnosti podataka i komuniciranja zbog bojazni od prislušne službe neprijatelja.

U 10.45. komandant 1. dunavske pešadijske brigade detaljno je izvestio o poslednjim borbama pred ulazak Srpske vojske u Beograd:

„Prethodnica: 7. pešadijski puk (bez jednog bataljona), 2. poljski divizion i četa pionira, krenula je se u 8 časova čelom od Ralje, preko Trešnje, Avale i Torlaka.

Glavnina: Jedan bataljon 7. pešadijskog puka, 1. poljski divizion, 9. pešadiski puk, haubički divizion i 2. francuska teška baterija krenuli su gore izloženom redu u 8.30 časova čelom od Ralje za prethodnicom.

Pobočnica: U jačini jedne čete upućena je pravcem Mali Požarevac - kota 304 - Vrčin - Leštani - Veliki Mokri Lug za održavanje veze sa Moravskom divizijom.

Kako po dobijenim izveštajima od konjičkog eskadrona, neprijatelja nije bilo na Torlaku, pa ni u Beogradu, produžen je marš kolone preko određenog cilja i kolona je zanoćila - prethodnica na kosi severno od Jajinaca i severozapadno od Kumodraža sa prednjim delovima na liniji: selo Banjica - Veliki Mokri Lug.

Veza sa delovima Moravske divizije održava se u pravcu Velikog Mokrog Luga, a sa levom kolonom pomoću jednog odeljenja na Straži.

Glavnina je zanoćila u selu Kumodraž“.

U 19.50 časova izveštaj Dunavskoj diviziji poslao je i komandant 8. pešadijskog puka koji iznosi da su u 14.00 časova 31. oktobra stigli na Petrov grob, sa predstražama na Rušnju. U izveštaju se navodi da je prethodnica 7. pešadijskog puka s jednim poljskim divizionom i četom inžinjerije krenula ujutru 1. novembra u 08.00 časova iz Ralje i marširala putem preko Trešnje, Avale i Torlaka. Glavnini ovog puka odmah su priključene znatne snage: delovi pridodatog 9. pešadijskog puka, jedan haubički divizion i dve francuske teške baterije. Pridodate snage kretale su se 30 minuta iza glavnine.

Kako na ovoj komunikaciji više nije bilo neprijatelja, pridodate snage su zadržane kod Jajinaca, a prethodnica 7. pešadijskog puka nastavila je ka Beogradu, u koji je umarširala pred mrak.

Premda su bile preduzete sve mere bezbednosti zbog protivnika koji je još bio na suprotnim obalama Dunava i Save, oduševljenje građana bilo je neopisivo i ogromno. Kao i u ostalim mestima i naseljima, u kojima je Srpska vojska dočekivana sa ljubavlju i darovima, tako su i na ovom putu srpski vojnici kićeni peškirima i cvećem, darivani vrućim pogačama i drugim darovima. Narod je ljubio svoje oslobodioce, dok su suze radosnice iskrile i na licima prekaljenih ratnika: rat još nije bio završen, ali je cela Srbija bila oslobođena.

U 21.00 čas 1. novembra svim jedinicama Srpske vojske izdato je sledeće saopštenje:

„Neprijatelj je produžio odstupanje pred prodorom naših jedinica, napustio je Beograd i prebacio se preko Save i Dunava, rušeći sve pontonske mostove i najzad, i železnički most na Savi.

Naš konjički eskadron Dunavske divizije ušao je u Beograd u 10.30 časova. Jedan bataljon 7. pešadijskog puka upućen je u mrak u Beograd!“

U 11.15 časova vojvoda Petar Bojović, komandant I armije uputio je sledeću depešu vrhovnom komandantu Srpske vojske, regentu Aleksandru:

„Svetla prestonica Vašeg Visočanstva, ponosni Beograd, radosno je danas dočekao svoje oslobodioce, slavom ovenčane vojnike I armije i slobodno, raširenih ruku očekuje dolazak svog viteškog Vrhovnog komandanta, da na tornju uzvišenog Doma, pored široko razvijenog Belog orla, pobije steg jugoslovenskog naroda, čija će se slava dugo vekova prenositi, a pokoljenja ponositi nadčovečanskom junačkom borbom dičnih predaka.

Neka bi bog dao radost da ovog trenutka raznese širom celog sveta vitešku hrabost srpske vojske: ’Živeo’ iz grla celokupne oduševljene I armije, neka bude predznak najskorije i najlepše budućnosti carstva Jugoslovenskog.

Živeo naš mili gospodar!

Živela hrabra Srpska vojska!“

Šest sati kasnije, u 17.15, i Vrhovna komanda šalje svim divizijama saopštenje:

„Naša hrabra vojska ušla je u Beograd 1. novembra po podne. Oduševljenje u Beogradu ogromno!“

(Nastaviće se)