Englezi koče otpor!

DVA pokreta - Ravnogorski (četnički) i partizanski - našli su se rame uz rame u istom delu Srbije, pa su čak u početku i sarađivali do određene mere.

Ipak, bilo je jasno da su Mihailović i Tito imali potpuno drugačije koncepte otpora. Iako je bilo pojedinih sukoba između Nemaca i četnika još u maju 1941, Mihailović je razmatrao otpor kroz uspostavljanje organizacije koja bi, kada dođe vreme, ustala protiv okupacionih snaga. Takvo vreme bi, po njegovom mišljenju došlo kada bi Saveznici obezbedili pobedu, a oslobođenje Jugoslavije postalo neizbežno.

Mihailović je sledio politiku koju je postavila jugoslovenska Vlada u izbeglištvu 22. jula 1941, kada je izdato saopštenje koje je objašnjavalo nemogućnost nastavka otpora. Od naroda se tražilo da mirno podnosi teškoće okupacije i da veruje u pobedu Saveznika, koja će doneti slobodu Jugoslaviji. Izjava, pročitana preko Bi-Bi-Sija upozoravala je jugoslovenski narod da izbegava borbu i da čeka signal iz Londona. Tito je, pak, sa druge strane, u skladu sa direktivama Kominterne, bio odlučan da udari odmah kako bi oslabio pritisak na ruskom frontu.

Zato su partizani vršili sabotaže, prvenstveno na linijama komunikacije. Mihailović je tu i tamo sprovodio akcije protiv svoje volje samo da ne bi čitav otpor potpuno prepustio komunističkoj gerili. Povremeno, poneki od Mihailovićevih komandanata su čak pravili zajedničke akcije sa partizanima na sopstvenu odgovornost, a protiv Mihailovićevih naređenja. Na taj način on je izgubio nekoliko komandanata koji su prešli na stranu partizana - među njima i Pop Vlada Zečević, koji je kasnije postao i visoki partizanski zvaničnik - a sa njima i dobar deo svojih sledbenika koji su žarko želeli da se bore protiv Nemaca.

Jugoslovenski premijer, koji je indirektno primio izveštaj iz Istanbula i Kaira o Mihailovićevim aktivnostima, pomenuo je taj problem (ali verovatno ne i Mihailovićevo ime) Čerčilu koji je 28. avgusta poslao memorandum Hjuu Daltonu, pod čijoj je komandi bio SOE:

„Od Generala Simovića sam saznao da postoji široko rasprostranjena gerilska aktivnost u Jugoslaviji. Njoj je potrebna kohezija, podrška, i usmeravanje spolja. Molim da me ukratko izvestite kakve kontakte imate sa ovim grupama i šta možete učiniti kako bi im pomogli.“

Dalton je odmah odgovorio da je poslata misija u Jugoslaviju kako bi se ispitala situacija.

Britanska politika prema evropskim pokretima otpora bila je da se uzdrže od aktivnosti koje bi mogle da ih odvedu u njihovo prerano uništenje. Kada je u pitanju bila Jugoslavija, Dalton je tu politiku formulisao avgusta 1941:

„Jugosloveni (Kraljevska jugoslovenska vlada u izbeglištvu), Ratna Kancelarija i mi smo se složili da gerilske i sabotažne grupe koje su sada aktivne u Jugoslaviji treba da pokažu dovoljno aktivnog otpora kako bi izazvale stalno ometanje okupacionih snaga i sprečile bilo kakvo osipanje u broju. Ali bi trebalo da srž njihove organizacije i dalje bude dobro čuvana i da izbegavaju bilo kakve pokušaje podizanja ustanka većeg obima ili ambicioznih vojnih operacija, koje bi sada jedino mogle da završe ozbiljnim porazom i gubitkom ključnog dela ljudstva. Sada bi trebalo da rade sve što je moguće kako bi razvili široku skrivenu organizaciju koja bi bila spremna da kasnije, kada im mi za to damo signal, zada teške udarce.“

Ovakva britanska politika se u početku podudarala sa konceptom na osnovu koga je funkcionisao Mihailovićev pokret.

Misija koju je Dalton pomenuo Čerčilu bila je čisto jugoslovenska. Šef jugoslovenskog predstavnika u Kairu, Đonović, je za obavljanje ovog zadatka izabrao dva kraljevska jugoslovenska oficira, majora Zaharija Ostojića, koji je pratio princa Pavla u Grčku pa odatle otišao u Kairo, i majora Mirka Lalatovića, koji je leteo jugoslovenskim avionom iz Crne Gore u Grčku, a potom takođe stigao u Kairo. Verovatno je tek u poslednjem trenutku, i najverovatnije kao rezultat Čerčilovog raspitivanja kod Daltona, u misiju ubačen i britanski oficir kapetan D. Hadson, koji je radio u SOE u Jugoslaviji pre državnog udara, gde je bio rudarski inženjer u rudnicima Zajača u Srbiji.

Sasvim je sigurno da uputstva koje su Ostojić i Lalatović dobili od Đonovića nisu bila ista kao ona koje je Hadson dobio od Mastersona. Prvi su morali da odu do Mihailovićevog štaba, a Britanac da izvesti o gerilskoj situaciji uopšte. To je dovelo do ozbiljnih razmirica između jugoslovenskih oficira i Hadsona. Pošto su se iskrcali u Jugoslaviji, Hadson je javio da je britansko-jugoslovenska misija pod nazivom „Pogodak u centar“ pronašla gerilske grupe koje su bile prokomunističke i dobro organizovane i predložio je da pomoć bude poslata njima.

Dok su Ostojić i Lalatović težili da dođu do Mihailovića, Hadson nije imao takve instrukcije, sve do 9. oktobra kada mu je SOE iz Kaira naredila da ode do četničkog štaba.

Hadson je 19. oktobra poslao svoju poslednju poruku preko svog odašiljača u Kairo u kojoj kao i u prethodnima, govori o gerilskim akcijama koje izvode komunisti i patriote protiv Italijana u Crnoj Gori, suprotno od „nacionalnih“ elemenata koji su to posmatrali sa strane. Posle toga, verovatno su on i Ostojić nastavili dalje, dok su ih Lalatović i Dragićević sledili. Hadsona i Ostojića je pratilo nekoliko crnogorskih partizana (Milovan Đilas, Arso Jovanović i Mitar Bakić) do Užica, gde je bio Titov štab.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

Knjiga „Tito, Mihailović i saveznici“ može da se naruči preko „Čigoja štampe“, Studentski trg 13, Beograd, na telefone 011/2627-238, 3032-414, 065/2885-428 ili na mejl klubcitalaca@cigoja.com