Lov na vođu četnika

DANA 14. novembra Tito je poslao poruku Mihailoviću u kojoj predlaže i treći sastanak kako bi se rešili problemi.

Sastanak je održan 18. i 20. novembra u Čačku. Ovog puta Tito i Mihailović nisu lično učestvovali. Titovi delegati su bili Aleksandar Ranković, Ivo Lola Ribar i Petar Stambolić; Mihailovića su predstavljali major Lalatović, koji je sa Hadsonom došao u Jugoslaviju, i major Radoslav Đurić. Na kraju se došlo do slabašnog dogovora u osam tačaka, koje su obuhvatale zajedničku komisiju koja bi istražila odgovornost za kršenje poslednjeg dogovora, tako da se vinovnicima sudi pred sudskim većem. Dogovoreno je i formiranje zajedničkog operativnog štaba i koordinirane akcije protiv Nemaca; razmena svih zarobljenika sa obe strane; sprečavanje da se Nemci propuste preko teritorije bilo koje strane.

Dana 27. novembra, predstavnici partizana i četnika su se ponovo sastali u Čačku, a sledećeg dana, zbog nemačke ofanzive, prešli su u Pranjane. Hadson je učestvovao na tim sastancima i maja 1943. izvestio: "U mirovnim pregovorima koji su sledili i kojima sam ja prisustvovao, partizani su odbili da prihvate primirje osim ako Mihailović ne pristane na najtesniju moguću saradnju, uključujući tu i zajednički štab, ali da partizani pritom zadrže svoj identitet, političke komesare, propagandu i sl."

Sporazum od 20. novembra nikada nije primenjen. On je postignut dok je nemačka ofanziva, koju su partizani kasnije nazvali Prva ofanziva, bila na vrhuncu. Molbe koje je Tito Mihailoviću upućivao telefonom 27. i 28. novembra nisu pokrenule četničkog vođu na zajedničku akciju. Do kraja novembra partizani su bili primorani da se povuku na jug, na teritoriju koju su kontrolisali Italijani. Četnici su otišli na brda oko Ravne Gore, ali su tokom decembra ostaci njihovih snaga bili pod nemačkim napadima.

Posle četničko-partizanskog sastanka u Pranjanima 28. novembra, kapetana Hadsona su partizanski predstavnici otpratili do Užica, kako bi došao do svog radija. Čim je stigao do Užica, Nemci su zauzeli grad i Hadson nije imao drugog izbora nego da se povuče na jug, zajedno sa partizanima. Tokom povlačenja, pronašao je Dragićevića sa svojim radijom i prema Dedijerovom dnevniku, 1. decembra, pošto su stigli do reke Uvac kod Radojinje, odlučio je da se vrati Mihailoviću.

Preko stotinu partizana, iz različitih razloga, takođe je krenulo ka severu i on je krenuo s njima. Ipak, samo nekoliko njih je bilo uz njega kada ih je nezavisna četnička jedinica, koju je predvodio Boža Javorski, napala, zarobila Hadsona i partizane i konfiskovala radio. Tokom noći, Hadson je pobegao i sam se probio do Ravne Gore, naravno, bez svog radio-aparata.

Kada je Mihailović uvideo snagu nemačke ofanzive, odlučio je da privremeno raspusti veći deo svojih trupa i da zadrži samo mali deo osoblja. Svoj radio-odašiljač je ugasio 5. decembra, kako Nemcima ne bi otkrio svoje položaje. (Nije slao radio-poruke sve do januara 1942), ali Nemci su mu ipak bili veoma blizu. Ujutro 6. decembra skoro da su ga zarobili, ali je on, iskočivši kroz prozor, uspeo da se spase. Tokom celog dana je ležao u malom jarku prekrivenom lišćem i žbunjem, dok su ga Nemci okolo tražili, povremeno čak i bukvalno prelazeći preko njega.

Pošto se konačno oslobodio svojih progonitelja i ponovo uspostavio komunikaciju sa svojim osobljem, Mihailović je počeo da se krije. Samo tri čuvara (Blagoje Kovačević, Nikola Mandić i Franja Seničar), jedan vezista (Slobodan Likić) i lični ađutant (Zvonimir Vučković) bili su uz njega dok su se premeštali po planini Rudnik u naredna tri meseca, sve dok Mihailović nije otišao na jug, najverovatnije u Crnu Goru. U isto vreme, četnički štab se podelio na dva dela. Veći deo, pod vođstvom potpukovnika Dragoslava Pavlovića, ostao je blizu Ravne Gore, dok je manji deo pod majorom Ostojićem ostao blizu Mihailovića.

Jugoslovenska komanda za Bliski istok, u Kairu je, 3. decembra, objavila prvi kominike o borbama u Jugoslaviji, objavljujući da su tri nemačke divizije pokrenule veliku ofanzivu protiv jugoslovenskih položaja u dolini reke Zapadne Morave. Izveštaj "Junajted presa" o kominikeu je govorio da su vojni stručnjaci u Kairu smatrali ovu kampanju otvaranjem "trećeg fronta" koji je primorao Nemce da se ponovo bore na Balkanu u vreme kada su bili pod jakim pritiskom u Rusiji i Severnoj Africi.

U kominikeu se tvrdilo da se srpske trupe pod vođstvom pukovnika Draže Mihailovića "uspešno odupiru snažnim naletima neprijatelja" dok je u okolini Užica "neprijatelj tenkovskim napadima naterao jednu našu jedinicu da se povuče". Nesvesno koristeći reč "partizan" u kominikeu se dodaje da su "partizani izveli nekoliko uspešnih operacija u neprijateljskoj pozadini".

Skoro niko nije znao činjenice, a oni malobrojni koji su se pitali zapravo nisu želeli da ih znaju. U izveštajima koje je Bencler, opunomoćeni predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Nemačke pri vojnom zapovedniku u Srbiji, slao u Berlin tokom jeseni 1941, pominje se isključivo aktivnost komunista. U telegramu od 3. decembra 1941, izveštava o uspešno završenim operacijama protiv komunističkih bandi.

... Osim toga, u ličnosti puk. Draže Mihailovića postoji tačka okupljanja svih pobunjenika sa nacionalističkim sklonostima. Ova osoba, koja tvrdi da ima svoj vojni štab u planinama između Čačka i Valjeva, u selu Ravna Gora, nema više tako mnogo sledbenika, ali ga ipak ne treba potcenjivati... u ovom trenutku on ne predstavlja nikakvu akutnu opasnost, posebno stoga što je postao neprijatelj i komunistima, sa kojima je u početku sarađivao, a sada se zapravo bori protiv njih.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

Knjiga „Tito, Mihailović i saveznici“ može da se naruči preko „Čigoja štampe“, Studentski trg 13, Beograd, na telefone 011/2627-238, 3032-414, 065/2885-428 ili na mejl klubcitalaca@cigoja.com