Nemcima Nedić bliži!

MIHAILOVIĆ je 9. septembra, preko letaka i tajnim radio-odašiljačima, pozvao na građansku neposlušnost prema Nedićevom režimu. Došlo je do krvavog obračuna izmeću četnika i nedićevaca, a kao rezultat toga, nemačka Vrhovna komanda se aktivno uključila u progon četnika, pri čemu su mnogi zarobljeni i pogubljeni. Postoje dokazi da su se, naročito tokom novembra i decembra 1942, nemačke trupe borile protiv četnika samo da bi poduprli Nedićev režim.

Nedić je 3. januara 1943. izdao naređenje u kome se pominje nekakva „... komanda Vojske u otadžbini (koja) je 9.septembra 1942. počela da izdaje naredbe po čitavoj Srbiji zapovednicima velikih gradova da napuste svoje položaje, da odu u planine, a svima drugima da odbiju da prihvate napuštene položaje, preporučujući neposlušnost kako našim srpskim tako i okupacionim vlastima. Komanda jugoslovenske vojske u otadžbini je zapravo mala grupa odmetnika i prestupnika koji, kao i krvožedni komunisti, a počesto i zajedno sa njima, nastoje da potpuno oklevetaju srpski narod i to pljačkom i običnim sabotažama koji nisu vredni oficira i časnih ljudi“.

Nemački zapovednik u Srbiji, Paul Bader, 19. januara 1943, izdao je sledeću naredbu:

„Mala grupa pobunjenika pod vođstvom bivšeg pukovnika Draže Mihailovića se bori protiv legalne srpske Vlade i premijera generala Nedića. Ovi pobunjenici sebe smatraju pripadnicima jugoslovenske vojske i vođeni su kriminalnim interesima i slavom... Ove zanesene i zaslepljene fanatike ne treba uzimati ozbiljno... Pozivam sve Srbe da pomognu pri uništavanju gnezda ovih problematičnih ljudi“.

Odnos između četnika i italijanskih okupacionih snaga bio je, pak, potpuno drugačiji. Bilo je ubedljivih dokaza da je „saradnja“ Italijana i crnogorskih četnika nastala još početkom jeseni 1941, kada je Mihailović još bio u Srbiji. Godine 1942, ova „saradnja“ je porasla do takvih razmera da su italijanske i četničke trupe nastupale kao združene snage tokom Treće ofanzive protiv partizana u Crnoj Gori.

Isto tako, u drugim delovima zemlje koju su okupirali Italijani, posebno u Dalmaciji i Hercegovini, koje su činile sastavni deo Nezavisne Države Hrvatske, dolazilo je do sklapanja dogovora između lokalnih četničkih komandanata i italijanske vojske. (Hrvatska je bila podeljena na severnu - nemačku, i južnu - italijansku okupacionu zonu iako je imala i sopstvene trupe). Dva četnika koja su imala posebnu ulogu bili su Dobrosav Jevđević u Hercegovini i pop Momčilo Đujić, severnije. Izvesno je da su oni postigli sporazume sa italijanskim zapovednicima tokom 1942. sami, bez prethodnog znanja Mihailovića.

Zapravo, postojanje ovih sporazuma koji su omogućavali lokalnim četničkim jedinicama italijansko oružje, odeću i hranu, pod uslovima da ih četnici ne napadaju, Mihailović je kasnije negirao. Posebno se razbesneo kada je saznao da je Jevđević početkom januara 1943. učestvovao na vojnoj konferenciji Osovine pre početka Četvrte ofanzive protiv partizana. Zapravo, kada je jugoslovenska vlada početkom 1943. odlikovala Jevđevića Karađorđevom zvezdom za njegove zasluge tokom ustaškog masakra 1941, Mihailović je sprečio dodelu tog odlikovanja, jer je Jevđević otišao predaleko u dogovoru sa Italijanima.

Drugi razlog zbog koga se Mihailović možda protivio toj nagradi je bilo njegovo saznanje da je Jevđević, na teritoriji Hercegovine, sa četnicima preduzeo užasnu osvetu protiv naroda za ustaške zločine koji su oni počinili u Hrvatskoj. Muslimani i Hrvati su ubijani u velikim grupama. Dr Živko Topalović, jedan od Mihailovićevih savetnika, pisao je o „katastrofalnim posledicama politike srpskih četnika u zapadnim delovima Jugoslavije. Za njih nije bilo razlike između ustaša i Hrvata. Komandanti, posebno Jevđević i Đujić, uništavali su hrvatsku i muslimansku populaciju u svakoj prilici...“

Nastavljajući borbu sa svojim unutrašnjim neprijateljima, Mihailović je ubrzo bio spreman da od Italijana primi oružje, ali nije se nikada dogovorio s njima kako ne bi kompromitovao svoju poziciju borca na strani saveznika.

Demonstrirajući da je u savezničkom taboru, poslao je radiogram 11. novembra 1942. britanskim komandantima na Bliskom istoku, čestitajući im pobedu nad feldmaršalom Ervinom Romelom kod El Alamejna:

„Potpuna pobeda koja znači uništenje združenih nemačkih i italijanskih snaga znači početak jednog od najslavnijih perioda u istoriji. Jugoslovenska vojska kralja Petra Drugog se raduje ovoj pobedi i sa velikim interesovanjem prati svaki Vaš pokret čekajući trenutak za potpunu i konačnu pobedu“.

Do decembra 1942, brojne vesti i izveštaji koji su ukazivali da general Mihailović ne samo da se nije borio protiv okupacionih snaga nego da je čak i sarađivao s njima dostigli su tolike razmere da je jugoslovenska vlada u izbeglištvu smatrala da je neizbežno da 16. decembra izda saopštenje, u kome sumira akcije za koje je prenela da ih je Mihailović nedavno izvršio. Izjava je bila puna preterivanja. Na primer, deo koji navodi da „aktivnosti generala Mihailovića same vezuju nekih 30 do 40 divizija Osovine u Jugoslaviji“, u velikoj meri je preuveličan, što ne bi bio slučaj ni da su čak sve trupe u Jugoslaviji bile pod njegovom komandom.

(Nastaviće se)