Rafal iz Donjeg Lipova

FORIN ofis je 8. januara 1943. primio kratak rezime prvih izveštaja pukovnika Bejlija. Mihailovićev štab, kako se navodilo u radio-poruci, bio je u selu Gornje Lipovo, 12 kilometara severozapadno od Kolašina. Britanski štab je bio kilometar južno, u istom mestu.

„Naše sumnje u vezi sa autentičnošću Hadsonovih telegrama bile su neosnovane“, poslao je radiom Bejli poruku i dodao da je Hadsonova „pozicija kod generala Mihailovića mnogo bolja nego što sam pretpostavljao“. Bejli je završio svoju prvu poruku ističući da je održavanje Hadsonovog štaba pre Bejlijevog dolaska, uključujući i stražu od deset ljudi koju je obezbedio Mihailović, koštala nekih 50.000 lira mesečno. „Molim Vas da pošaljete četvrt miliona lira... zlato gubi svoju vrednost“.

Tokom februara, Bejlijevi radiogrami su postajali sve obimniji. Tako je 19. februara poslao sledeće: „Mihailovićeva organizacija, njen izgled i namere su isključivo vojni. Mihailović odbija da prenese bilo kome svoja ovlašćenja, a okružen je neveštim i lenjim oficirima... Mihailović je tvrdoglav i tašt kada su u pitanju njegove diplomatske moći kojima bi nas prevario“.

Britanski oficiri iz SOE u Kairu, nadležni za situaciju u Jugoslaviji, bili su iznenađeni činjenicom da je Bejli izgleda dobro procenio Mihailovićevu snagu barem kada je u pitanju Srbija. Sugerisao je da bi Britancima možda vredelo da otkriju kakva je zaista bila situacija u ostalim delovima Jugoslavije. Bio je prvi, bar koliko je poznato, koji je predložio da se Jugoslavija podeli na partizanske i četničke regione tako da između njih bude linija primirja.

Istovremeno, od Hadsona je stiglo 240 zaostalih poruka u kojima analizira četnički pokret od njegovog dolaska na Ravnu goru, oktobra 1941. Ovi telegrami su razjasnili osnovno poreklo građanskog rata. Hadsonova preporuka bila je da se Mihailović natera da jasno odredi svoju politku i da se distancira od onih četnika koji su nominalno pod njegovom komandom, ali su zapravo pomoćne trupe u službi Italijana.

Radio Slobodna Jugoslavija je 17. januara 1943. prenela tekst protestne note koju su Vrhovna komanda NOV i Izvršni komitet AVNOJ-a poslali vladama SAD, Velike Britanije i Sovjetskog Saveza. U njoj se optuživao četnički pokret za saradnju sa okupatorima, a jugoslovenska vlada u izbeglištvu za izdaju i vođenje rata protiv oslobodilačkog pokreta preko svog ministra, Draže Mihailovića. U noti se od tri vlade zahtevalo da se pošalje saveznička komisija u Jugoslaviju kako bi se „utvrdilo stvarno stanje stvari i jednom za svagda stalo na kraj zastrašujućim opaskama i pogrešnom javnom mnjenju“.

U selu Donje Lipovo u Crnoj Gori, 28. feburara 1943, general Mihailović se obratio svojim trupama, i taj njegov govor je predstavljao, po svom sadržaju i nameri, početak kraja saradnje između Mihailovića i Britanaca.

Bejli je izvestio da je Mihailović rekao:

„Da su Srbi sada potpuno bez prijatelja; da su Britanci, što odgovara njihovim strateškim namerama, vršili pritisak da se nastavi sa operacijama bez ikakve namere da bilo kako pomognu, bilo sada bilo u budućnosti; da su Britanci pokušavali da menjaju srpsku krv u zamenu za trivijalne isporuke municije, da mu nije više potreban dalji kontakt sa zapadnim demokratijama čiji je jedini cilj bio da dobiju rat na račun drugih. Zatim, da kralj Petar i njegova Vlada nisu gosti, već bukvalno zarobljenici u Britaniji, gde je sramotno napadnut jugoslovenski suverenitet tako što su Britanci otpočeli pregovore o unutrašnjim problemima u Jugoslaviji direktno sa Moskvom; da su hipokratske i anti-jugoslovenske aktivnosti partizana obavljane na zadovoljstvo saveznika i njihove žeđi za izdajom. Ipak, šta god da saveznici urade ili čime god da zaprete, to neće odagnati Srbe od njihovog zaveta i svete dužnosti da unište partizane; da su njegovi neprijatelji ustaše, partizani, Hrvati i muslimani; i kad su oni u pitanju, on bi se radije okrenuo Nemcima i Italijanima“.

Bejlijev izveštaj je kao bomba pogodio britansku vladu. Ambasador Rendel je 30. marta 1943. premijeru Jovanoviću predao notu koju je potpisao Čerčil, kao sekretar za inostrane poslove (u Idnovom odsustvu) u kojoj je stajalo:

„Vlada njegovog Veličanstva ne može da ignoriše ovaj izvor besa niti da prihvati bez objašnjenja i bez protesta politiku koja se sada toliko razlikuje od njene. Sada više ne mogu da objasne ni britanskom narodu niti svojim saveznicima kontinuiranu podršku pokretu, čiji lider se ne libi da javno iznese da su naši neprijatelji njegovi saveznici - potpuno je nebitno da li je to privremeno ili stalno - i da njegovi neprijatelji nisu Nemci i Italijani, okupatori njegove zamlje, već njegovi jugoslovenski sunarodnici i glavni među njima čovek koji se ovog trenutka bori i daje život kako bi oslobodio svoju zemlju od stranog jarma...

... Ukoliko general Mihailović nije spreman da promeni svoju politiku, kako prema italijanskom neprijatelju tako i prema svojim jugoslovenskim sunarodnicima koji neprijatelju pružaju otpor, pokazaće se kao neophodno da Vlada njegovog Veličanstva preispita svoju dosadašnju politiku koja je išla u korist generala Mihailovića a na štetu ostalih pokreta otpora u Jugoslaviji“.

Jugoslovenska vlada, koja nije znala za Mihailovićev govor sve dok nije primila britansku notu, je isto tako bila u šoku.

(Nastaviće se)