Drug Đido - “Marković“!

POČETKOM avgusta 1942. partizani su zarobili nemačkog inženjera po imenu Hans Ot i još sedam Nemaca u oblasti oko Livna u Bosni. Nemci su imali zadatak da tobože traže nove izvore metala i drveta za nemačku ratnu mašineriju, ali je Ot istovremeno radio i za nemačku obaveštajnu službu s ciljem da uspostavi kontakte sa partizanima.

Ot je tražio da ga odvedu u partizanski štab kako bi preneo važnu poruku. Kada je stigao tamo, Ot je predložio da on i njegova grupa budu zamenjeni za partizane koji su bili u zatvorima u Zagrebu. Njegov predlog je prihvaćen. Ot je oslobođen na osnovu svoje časne reči i obavestio je generala Edmunda Gleza fon Horstenaua, nemačkog opunomoćenog generala u Zagrebu, da je Tito spreman za razmenu osam Nemaca za deset partizana, koji su bili u nemačkim, italijanskim ili hrvatskim rukama.

Postoji razlog da verujemo da je nemačka obaveštajna služba, odredivši Ota da stupi u kontakt s partizanima, imala u vidu nešto mnogo značajnije od razmene zarobljenika. U svakom slučaju, njegovo hvatanje i činjenica da je sve više Nemaca padalo partizanima u ruke tokom leta i jeseni 1942. podstiče nas na zaključak o nemačko-partizanskom sporazumu o razmeni zarobljenika. U ovim sporazumima, sa partizanske strane je učestvovao predstavnik Vrhovne komande Marijan Stilinović.

Jedan od ovih sporazuma se realizovao 5. septembra 1942, u oblasti između Duvna i Livna, u Bosni. Trideset i osam zarobljenih partizana i članova njihovih porodica, uključujući i Dedijerovu suprugu, Nemci su predali u zamenu za jednog višeg oficira koga su partizani zarobili u bici kod Livna.

U jesen 1942. partizani su odlučili da utvrde svoje pozicije. Sovjeti im nisu slali nikakvu pomoć, a imali su dokaze da su Britanci pomagali Mihailoviću. Italijani nisu bili naročito agresivni, a bilo je naznaka iz nemačkih izvora da je neki oblik dogovora moguć. Ako bi to pokušali, bilo bi im omogućeno da slobodno nastave građanski rat i završe sa četnicima?

Dok je Četvrta ofanziva bila još u toku, ugovoren je sastanak između generala 717. nemačke pešadijske divizije, general-potpukovnika Benignusa Dipolda i tri visoka oficira predstavnika NOV: Miloša Markovića, Vladimira Petrovića i Koče Popovića. Samo je Popović, vojni zapovednik, koristio svoje pravo ime. Marković je zapravo bio Milovan Đilas, član Politbiroa Centralnog komiteta KPJ, a Petrović Vladimir Velebit, u čijoj kući u Zagrebu je bio sakriven radio odašiljač preko koga su KPJ i Kominterna razmenjivali poruke tokom 1941.

U nemačkom memorandumu stoji da su nemačko-partizanski razgovori održani u Gornjem Vakufu, 11. marta 1943, od 9:30 do 11:00 pre podne. Zabeleženo je da su prethodni razgovori održani u Livnu 17. novembra 1942, na nižem nivou, gde je sa nemačke strane bio prisutan Ot. Tokom martovskih razgovora, partizanska delegacija je naglasila da partizani nemaju razloga da se bore protiv nemačke armije - dodali su da su se borili protiv nemačkih trupa jedino u samoodbrani - i da im je želja bila da se bore jedino protiv četnika.

Sadržina ovog nemačkog memoranduma o razgovorima je potvrđena dokumentom koji je partizanska delegacija ostavila i koji nosi potpise trojice partizanskih emisara. U njemu Đilas, Velebit i Popović predlažu ne samo buduću razmenu zarobljenika i nemačko priznanje na prava partizanskih zarobljenika kao na ratne zarobljenike, već, što je mnogo značajnije, prestanak neprijateljstava između nemačkih snaga i partizana. Trojica delegata potvrđuju u pisanoj formi da su, što se partizana tiče, „četnici glavni neprijatelj“.

Nekoliko dana kasnije, 17. marta, nemački ministar u Zagrebu, Kaš, poslao je telegram u Berlin u kome je, jasno se osvrnuvši na nemačko-partizanske razgovore, izvestio o mogućnosti „da Titove pristalice prekinu borbe protiv Nemačke, Italije i Hrvatske i da se povuku u Sandžak kako bi se tamo okrenule protiv Mihailovićevih četnika“:

U sklopu određenih okolnosti postoji mogućnost da Tito demonstrativno okrene leđa Moskvi i Londonu koji su ga ostavili na cedilu. Želje partizana su sledeće: boriti se protiv četnika u Sandžaku, a potom povratak u svoja sela i miran život u Hrvatskoj i Srbiji; povratak boraca u sela pošto budu razoružani; bez egzekucija vodećih partizana od naše strane... Moje je mišljenje da ovu mogućnost treba slediti s obzirom da bi rešavanje neprijatelja ovakve borbene sile za koju se zna u svetu bilo veoma značajno. U stvari, Titovi partizani su, u većini, ne-komunisti i uglavnom nisu pravili izuzetne ekscese u svojim bitkama i pri tretmanu zarobljenika i naroda. Pozivam se pri tom na prethodne izveštaje kao i na razgovor sa državnim sekretarom Vajszakerom. Tražim dalja uputstva.

U međuvremenu, neposredno pred razgovore tri partizanska predstavnika i general-potpukovnika Dipolda, ugovoren je nastavak razgovora u Zagrebu. Umesto Stilinovića, Velebit i Đilas su ponovo prošli kroz nemačke linije i dovedeni su nemačkim vojnim avionom iz Sarajeva do Zagreba 25. marta 1943. Tamo su imali sastanak sa Glezom fon Horstenauom i njegovim štabom.



(Nastaviće se)