Lebedev vodi partizane

POŠTO nije primio odgovor od Ribentropa na svoje pismo od 17. marta, Kaš je 26. marta 1943. poslao još jedan telegram svom Ministarstvu spoljnih poslova, u kome izveštava da su dvojica predstavnika sa punim ovlašćenjima Tita stigla u Zagreb, u svrhu razgovora sa nemačkim, italijanskim i hrvatskim vojnim predstavnicima. Jedan od njih, navodi Kaš, bio je dr Petrović, Hrvat, a drugi Crnogorac po imenu Marković. Ovi ljudi, dodao je, ponovo su ponudili prestanak borbi ukoliko ih ostavimo na miru u Sandžaku. Svoju procenu situacije je završio sledećim rečima: "Vidim mogućnost spašavanja našeg ljudstva i krvi te na taj način i bržeg napredovanja ka cilju. Ovo bi moglo imati mnogo veći značaj nego što je to samo za ovu oblast".

Ribentrop je 29. marta poslao Kašu telegram u kome zabranjuje svaki kontakt sa partizanima i pita na osnovu čega Kaš zasniva svoj optimizam.

Kaš je odgovorio 31. marta da niti on niti nemačka misija nemaju nikakav kontakt sa Titom. Kontakte koji su se održavali sa partizanima vodili su nemački vojni zvaničnici i isključivo u vezi sa razmenom zarobljenika. Kako je rekao, tokom svih pregovora do sada "pouzdanost Titovih obećanja bila je dokazana". A zatim je nastavio:

"Mislim da se pogrešno procenjuje pitanje partizana. Zbog toga je i naša borba protiv njih praktično bila bez uspeha. Treba se više oslanjati na politička, a manje na vojna sredstva".

Razgovori između partizanskih predstavnika i Nemaca u Zagrebu u vezi sa mogućom obustavom neprijateljstava nisu nikud dospeli, zato što se Berlin ultimativno protivio bilo kakvim dogovorima sa partizanima. Kada je obavešten o kontaktima u Zagrebu, Hitler je kratko odgovorio: "Sa pobunjenicima se ne pregovara - pobunjenici moraju biti ubijeni".

I dok su suštinski pregovori završili neuspehom, odigravale su se nove razmene zarobljenika. Đilas se vratio u partizanski štab 30. marta, sa 12 partizana koji su bili zatočeni u zloglasnom koncentracionom logoru Jasenovac.

Dedijer, koji je razgovarao sa Đilasom po njegovom povratku, nije izvestio da li mu je Đilas rekao bilo šta o pregovorima sa Nemcima, ali citira da mu je Đilas dao nekoliko različitih impresija o životu u Zagrebu, kao na primer da žene nose kraće suknje nego u vreme kada je izbio rat i da je išao u bioskop.

Sredinom aprila, kada su u Zagreb stigle vesti o sukobima partizana i četnika u Crnoj Gori (tokom Četvrte ofanzive), ambasador Kaš je poslao novi telegram Ribentropu u kome predlaže da Nemci ne napadaju partizane nego da sačekaju da se Tito i Mihailović međusobno iscrpu.

Ribentropov odgovor, od 21. aprila, bio je jasan:

"Vaš telegram 1607 od 17. aprila zahteva da izjavim da nije naša svrha da taktički pustimo četnike i partizane da se bore jedni protiv drugih, već da uništimo i jedne i druge. Pošto smo uspeli da ubedimo Dučea u naše poglede, odnosno da i četnici i partizani moraju biti eliminisani, ne možemo sami da predložimo taktiku koja se ne razlikuje mnogo od italijanskog metoda korišćenja četnika protiv partizana".

Ovaj telegram je zvučao kao pogrebna zvona za bilo kakvu saradnju između Nemaca i partizana (Glez fon Horstenau je posle rata izvršio samoubistvo, a Kaša je obesio Titov režim).

U telegramu Stejt departmentu od 9. septembra 1942. američki ambasador pri jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu je prvi put identifikovao partizanskog lidera po njegovom imenu. Ali ime nije bilo Tito. Izvestio je da ga je jugoslovenski ministar spoljnih poslova, Ninčić, nazvao Lebedev. Izgleda da je ova informacija došla do Jugoslovena u Londonu iz Jugoslavije, a s obzirom da je Vlada u izbeglištvu bila ubeđena da su partizani bili sovjetski agenti, prihvatila je identifikaciju Lebedeva kao partizanskog vođe, posebno zato što je Lebedev bio sovjetski otpravnik poslova u Beogradu u vreme nemačkog napada.

Britanci u početku nisu imali pojma ko je vođa partizana. Kasnije su čuli da radio "Slobodna Jugoslavija" pominje ime Tito u novembru 1942. a Hadsonov dugi niz telegrama početkom 1943. prvi put se takođe poziva na Tita kao partizanskog vođu, bez daljih identifikacija tog imena.

Kasnije tokom 1942. ime Tito je počelo da se pojavljuje i u zapadnoj štampi. Hanson Boldvin, vojni urednik "Njujork tajmsa", je 20. novembra 1942. govorio o "Nađu i Titu, mađarskim komunistima". Kada su vesti o konferenciji u Bihaću stigle do zapadne štampe, pojavili su se članci koji su označavali Tita kao vojnog i Ribara kao civilnog komandanta partizana. "Njujork tajms" je 30. januara 1943. identifikovao Tita kao Lebedeva, iako su citirali sovjetskog ambasadora Bogomolova, da je Lebedev bio u Moskvi i da će uskoro doći u London.

Uoči Skupštine u Bihaću, organ Jugoslovenske komunističke partije "Borba" je objavila fotografiju Tita u svom izdanju br. 29, od 6. decembra 1942, a njegova fotografija je nemačke i hrvatske zvaničnike u Zagrebu odvela do fajla Josipa Broza.

Hrvatski režim je 13. februara 1943. poslao memorandum nemačkoj misiji u Zagrebu potvrđujući da je Tito bio Josip Broz, hrvatski komunista, okrivljen za ilegalnu političku aktivnost u Zagrebu 1928. i osuđen na pet godina zatvora. I dok je u dosijeu stajalo da je Broz bio visoki funkcioner KPJ pre rata, nije se pominjalo da je bio generalni sekretar.

Mihailović, veoma zainteresovan za Titovu prošlost od kada ga je susreo 1941, poslao je telegram (br. 1397) svojoj Vladi 8. marta 1943, u kome je pisalo: "Posle godinu i po dana razaranja u našoj zemlji još niko ne zna pravo ime partizanskog zapovednika".

(Nastaviće se)