Bravar lažnog imena

DRAŽA Mihailović je 27. marta (br. 1446) pitao:

„Da li robijaš kakav je Josip Broz koji je u zagrebačkoj policiji podveden pod br. 10434, alias lider komunista pod imenom Tito, može da se poveže sa Jugoslovenskom vojskom kao nacionalni borac... pljačkaš crkava i osuđenik, Josip Broz, pomoćnik bravara iz sela Klanjec u Hrvatskoj, koji se krije po svetu pod lažnim i misterioznim imenom Tito“.

Tako, između 8. i 27. marta, Mihailović postaje svestan otkrića koje je ranije tokom godine otkrio hrvatski režim. Izvor te informacije nesumnjivo je bio članak u beogradskim novinama, „Novo vreme“, od 5. marta, pod naslovom „Ko je Tito, vođa komunista u Bosni?“, koji je zasnovan na sličnoj priči koja se pojavila u novinama na nemačkom jeziku u Zagrebu „Neue Ordnung“, 28. februara 1943. Novine nacističke partije, „Volkischer Beobachter“ su 20. marta, donele članak sa Titovom slikom iz dosijea zagrebačke policije i brojem 10434.

Zapadna štampa nikada nije prihvatila ova otkrića. Tek pošto su saveznički oficiri za vezu došli do partizana nekoliko meseci kasnije prvi put je ime Tito povezano sa Josipom Brozom.

U memorandum koji je jugoslovenska ambasada u Vašingtonu poslala Stejt departmentu 14. aprila 1943. je pisalo: „Imena glavnih partizanskih vođa su nepoznata u predratnoj Jugoslaviji. Tito i Nađ (verovatno Kosta Nađ), dva imena koja se često pominju, su po svim izvorima, delimično ili potpuno strana“.

Početkom maja, Tito je primio telegram iz Moskve koji ga obaveštava da se Kominterna raspušta kao vodeći centar međunarodnog radničkog pokreta zato što „...centralizovani način organizacije više ne odgovara potrebama budućeg razvoja komunističkih partija u različitim zemljama... (te) da je čak postala i smetnja njihovom daljem razvoju“.

Tito nije odmah odgovorio. Tri nedelje kasnije kada se od njega tražilo da odgovori i kada je Kominterna prestala da postoji, javio se: „Pod zastavom Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, naša partija će nastaviti da ispunjava svoje obaveze prema svom narodu“. Ovu izjavu su potpisali Tito, generalni sekretar, i Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Edvard Kardelj, Ivan Milutinović i Franc Leskošek, kao članovi Politbiroa.

Iako je Kominterna zvanično raspuštena, nastavila je narednih nekoliko meseci - sve do dolaska sovjetske vojne misije na partizansku teritoriju, februara 1944. - da funkcioniše kao centar za razmenu partizansko-sovjetskih poruka. To je poprilično odgovaralo sovjetskoj vladi. Tokom 1943. na taj način su održavali redovan odnos sa jugoslovenskom vladom u izbeglištvu. Jedina veza bio je sovjetski ambasador pri jugoslovenskoj vladi.

Jugoslovenski ambasador u Moskvi, Stanoje Simić, počeo je da održava kontakte sa partizanima, pre nego sa svojim nadređenima u Londonu, i tako je izgubio svaki kontakt sa svojom vladom.

Pošto je SOE u Kairu donela odluku da se pošalje probna misija na partizansku teritoriju, izvestan broj kanadskih dobrovoljaca jugoslovenskog porekla pošao je sa aerodroma u Derni, u Libiji, prema Jugoslaviji. Prva grupa bila je pod šifrovanim imenom „Hoatli I“, i činili su je Stiven Serdar, Džordž Diklić i Milan Družić, koji su se padobranom spustili 21. aprila blizu Zvornika u Bosni. Druga grupa, pod šifrom „Fungus“ koju su činili Pavle Pavlović, Petar Erdeljac i Aleksandar Simić, spustila se istog dana u oblast Like, u Hrvatskoj.

Obe grupe su se spustile na slepo, jer nije bilo poznato gde se nalazio glavni štab partizanskog pokreta. Kao što se ispostavilo, druga grupa se spustila u blizini partizanskog štaba u Hrvatskoj, koji se tada nalazio u Brinju, blizu Ogulina. Odmah su odvedeni u štab, koji je obavestio Titovu vrhovnu komandu. Tito je potom, 23. aprila, poslao u hrvatski štab direktivu da se padobranci zadrže, dok se ne utvrdi ko su.

Britanci u Kairu u to vreme nisu imali pojma da li je hrvatski partizanski štab bio vrhovni ili ne, ali su znali da je bilo još partizanskih snaga dalje prema jugu, u Crnoj Gori. Stoga je Kairo savetovao misiji „Fungus“ da predloži prebacivanje još jedne britanske misije u štab na jugu.

Partizani, koji su samo nekoliko nedelja ranije rekli Nemcima da ne bi želeli da imaju nikakve veze sa Londonom, sada su bili spremni da prihvate britansku misiju. Nemačka Peta ofanziva je upravo počela, 15. maja, što je ubedilo partizane da nemačko rukovodstvo ne samo da je odbilo bilo kakav oblik saradnje, već je naprotiv, bilo spremno da ih uništi.

Kapetan F. Dikin, tada 31-godišnjak, i kapetan V. Stjuart, stameni 42-godišnji Kanađanin, koji je veliki deo života proveo na Balkanu i poznavao jezik i ljude skoro isto kao da su njegovi, spustili su se padobranom 28. maja 1943. na ugovorenu zonu spuštanja blizu planine Durmitor, u Crnoj Gori. Bila je to združena SOE vojna obaveštajna misija, pod šifrom „Tipično“, sa Dikinom na čelu SOE i Stjuartom kao obaveštajcem.

Dikin je izvestio da je njegov zadatak bio da prenese dobre želje britanskog štaba iz Kaira; da pokuša da sinhronizuje partizanske napore sa ofanzivom Saveznika u Mediteranu, posebno kada su u pitanju napadi na glavne linije komunikacija koje su išle kroz Jugoslaviju; da se ne upliće u građanski rat; da istakne partizanima britanski stav prema Mihailoviću; i da iskoristi svaki uticaj kako bi se izbegli lokalni sukobi.

(Nastaviće se)