Diktat mladom kralju!

SOVJETSKA vojna misija, koja se sastojala od dva generala, nekoliko pukovnika i jednog predstavnika NKVD (tajne policije) stigla je u Jugoslaviju 23. februara 1944. To nije bila misija koja je imala neka šira ovlašćenja, uprkos visokom rangu njenog šefa, general-pukovnika N. V. Kornjejeva, koga je Staljin okarakterisao kao „jadnog čoveka... nije glup ali... neizlečiva pijanica“.

Pošto u to vreme nije bilo aerodroma koji su bili u funkciji na partizanskoj teritoriji, sovjetska misija je dovedena blizu Bosanskog Petrovca uz pomoć dve „horsa“ jedrilice koje su pozajmili od saveznika i njihovih vazduhoplovnih snaga.

Na putu za Italiju, sovjetska misija je posetila Kairo, gde ih je kratko primio Dikin, i Alžir, gde su večerali sa Vilsonom. Bilo je očigledno da Sovjeti nisu imali jasnu ideju šta bi trebalo da rade kada stignu u Jugoslaviju. Osim toga, bili su spremni da posete ne samo Tita već i Mihailovića (kasnije će se Molotov sećati da je u Teheranu predložio da bi Rusi možda mogli da pošalju i misiju četnicima).

Meklejn opisuje dolazak sovjetske misije u Jugoslaviju kao i uzbuđenje koje je ovaj događaj izazvao kod partizana. Tito je priredio svečani doček u njihovu čast 24. februara u svom novom štabu u Drvaru, na kome su bili prisutni i Meklejn i Feriš.

Početkom marta, Aleksandar Bogomolov, prethodni ambasador u Jugoslaviji, je tražio da savezničke i italijanske vlasti obezbede sredstva za osam transportnih aviona u Bariju, da bi sovjetska misija u Jugoslaviji mogla da bude snabdevena.

Istovremeno, partizani su od savezničkih vojnih vlasti tražili da izdejstvuju oslobađanje partizana zatvorenih u Italiji i da ih razmene za nemačke zarobljenike. Sovjeti u Italiji, nesumnjivo u koordinaciji sa partizanima, na taj zahtev su dodali i svoj - prebacivanje hiljade italijanskih vojnika slovenskog porekla u Titovu armiju.

Odnosi izmađu sovjetske misije i partizana, koji su u početku bili puni entuzijazma su, kako je vreme proticalo, lagano splašnjavali. Tito je uskoro shvatio da su Sovjeti uglavnom bili spremni samo da daju poneki savet, a on je tražio namirnice koje Sovjeti nisu bili u stanju da isporuče.

Posle odluke da povuku svoju misiju od četnika, Britanci su predložili da pošalju još jednu misiju u Srbiju, ali ovog puta partizanima. Major Džon Heniker-Mejdžor je odabran da je predvodi.

Dvojica oficira su 16. aprila padobranom spuštena istočno od Vranja, u blizini štaba makedonskih partizana, koje je predvodio general Mihajlo Apostolski. Vukmanović-Tempo, koji je bio Titov lični izaslanik u Srbiji i Makedoniji sve od 1942. takođe je bio tamo, kao i Petar Stambolić, komandant srpskih partizana, kojih je u to vreme bilo malo i koji su bili poprilično pasivni.

Makedonski partizani nisu bili tako brojni niti toliko aktivni. Većina Makedonaca očigledno nije sebe smatrala etničkim Srbima već Bugarima. Proglašenjem makedonske nacije u okviru Jugoslavije, u Bihaću, novembra 1942. a potom podvučeno i u Jajcu godinu dana kasnije, KPJ je počela da oduzima vetar u jedra onima koji su želeli da se priključe Bugarskoj, s obzirom da alternativa nije više bila utapanje u Veliku Srbiju. Aprila 1944. Vukmanović-Tempo je nekako uspeo u svojim naporima da okrene Makedonce prema partizanima, ali je ipak pred njim i njegovim drugovima bilo još mnogo posla.

Krajem februara, kralj Petar i premijer Purić su bili „pozvani“ u London, i tamo su stigli 10. marta. Idn je pozvao kralja 15. marta i tražio od njega da reorganizuje vladu i razreši Mihailovića. Prema Fotiću, ambasador Stivenson je izvestio kralja Petra da je vlada Njegovog visočanstva smatrala da je vlada u izbeglištvu bilo telo koje nije više potrebno i da treba da bude zamenjeno savetom od tri člana koji bi delovali kao krunski savet, a kralj bi čekao razvoj situacije u Jugoslaviji i određivanje budućeg uređenja zemlje.

Kralj Petar je 18. marta ručao sa Čerčilom. Opisao je kako su se on i Čerčil mimoišli u vezi sa ulogom Mihailovića. Naveo je kako je Čerčil rekao da je Mihailović čuvao svoje snage da bi se suprotstavio partizanima a on je odgovorio da je jedini Mihailovićev zadatak bio da izbegne provociranje nepotrebnih represalija protiv civilnog stanovništva. „G. Čerčil je želeo da ja od Tita napravim kralja Jugoslavije“, rekao je Petar zvaničniku Forin ofisa posle ručka.

Idn je 31. marta poslao memorandum Čerčilu predlažući mu da bi najbolje bilo „što možemo da uradimo za kralja Petra da pokušamo da ga ubedimo da predstavi sebe kao mogući dobar izlaz na mala vrata, na međunarodnom planu“. U tom cilju, Idn je predložio da kralj Petar formira novu vladu „ne kao deo nagodbe sa Titom, već kako bi poboljšao sopstvenu poziciju tokom sledeće faze...“ Idn je pisao da ima dosta simpatija prema kralju Petru.

Čerčil je odgovorio na Idnov memorandum 1. aprila, urgirajući da se kralj Petar „pritisne do krajnjih granica kako bi se oslobodio trenutnog kamena oko vrata u vidu njegovih savetnika“.

„...Kao što znate, mislio sam da do ovoga može doći do kraja prošle godine. Ne znam šta se postiglo vrtenjem ukrug... Čitavo vreme moja ideja je bila da se kralj distancira od Mihailovića, da treba da prihvati ostavku Purićeve vlade ili da je raspusti.“

Čerčil se zatim osvrnuo na dolazak „grandiozne ruske misije u Titov štab, i nema sumnje da će Rusi predvoditi Titovu komunističku Jugoslaviju“. Završio je tražeći od Idna da deluje brzo kako bi se videlo da kralj Petar formira vladu koja će premostiti jaz „a da ne bude mrska Titu“. Čerčil je mislio da bi četnici onda mogli da se pridruže partizanima protiv Nemaca.

(Nastaviće se)