Na nišanu samo crveni

APRILA 1944, mesec dana pre povlačenja britanske misije od četnika, Armstrong, njen zapovednik, je izvestio:

"Sa operacione tačke gledišta Mihailovićeva naređenja o neaktivnosti su poznata i slede ih skoro bez izuzetaka. Brojne zasede i sabotaže su mogle biti izvedene u poslednjih 6-8 meseci bukvalno bez ikakvih gubitaka. Da li bi posle toga bilo represalija ili ne, to je pitanje na koje nikada nećemo imati odgovor. Konstantno su nas ubeđivali da postoji plan koji će se pokrenuti kada Mihailović odredi "Dan D", i da će, kada se to dogodi, sve komunikacije biti prekinute ili kompletno blokirane. Nikada nismo bili u mogućnosti da saznamo kakav je to plan bio, ali i ne verujemo da takav plan postoji, osim na praznim rečima, iako su jedan ili dvojica komandanata... možda i odredili ljudstvo za njegovo izvršenje.

Glavna preokupacija... još od kraja oktobra, bila je propaganda. Ona je uvek bila na liniji kako je, eto, Srbija vezana, u dobru i u zlu, za anglo-američku zvezdu i da nema nikakvog kompromisa sa snagama okupatora. Jednako jaka je i propaganda protiv partizana, koji su, po mišljenju naroda, zauzeli mesto Nemaca, kao neprijatelj broj 1".

U izveštaju je još pisalo da misija nema nikakvih dokaza o saradnji sa neprijateljem ali da je "prilično jasno na osnovu očajničkih pokušaja lokalnih komandanata da izbegnu bilo kakvu akciju u tom regionu, da neka vrsta pakta o nenapadanju postoji, što je odgovaralo obema stranama".

U proleće 1944. partizani su krenuli sa namerom da se vrate u Srbiju. Četnici su im se suprotstavili, a isto su uradili i Nemci i nedićevci. Četnici su se još jednom suprotstavili istom neprijatelju kao i Nemci i ponovo su postale aktuelne optužbe o saradnji.

Mihailovićeva razmišljanja možemo otkriti u pismu njegovom komandantu za centralnu i jugoistočnu Srbiju, majoru Radosavu Đuriću, od 8. maja 1944:

"U akcijama protiv Titovih bandi na Drini, Nemci nas nisu dirali. Čak suprotno, mnogi od naših komandanata su im pomogli i omogućili im da izbegnu napade komunista. Pošto nemamo dovoljno municije i snaga, ne možemo da izdržimo borbu na dva fronta. U ovom trenutku naši najopasniji neprijatelji su komunisti. Stoga, naređujem da se bilo kakva oružana akcija protiv okupatora prekine i da se okupator napadne propagandno. Svaki komandant će mi biti lično odgovoran ukoliko se ovo ne bude izvršavalo".

Dakle, Nemci i četnici su se dogovorili da ne nanose štetu jedni drugima. Oni su ostali neprijatelji, ali su obostrano odložili neprijateljstvo sve do vremena dok njihov zajednički protivnik, partizanski pokret, ne bude likvidiran.

Britanski avioni su evakuisali i poslednjeg člana britanske misije, sletevši na pistu u Pranjanima, severozapadno od Čačka, u Srbiji, 29, 30. i 31. maja. U evakuaciju su bili uključeni Armstrong, više od šezdeset britanskih oficira i vojnika, poslednji preostali američki vojnici, čiji su avioni oboreni iznad Rumunije i koji su iskočili iznad Srbije. Dr Živko Topalović, predsednik četničkog kongresa održanog u selu Ba, koji je dodeljen kao Mihailovićev emisar savezničkom štabu u Italiji, takođe se pridružio ovom egzodusu. Njegova misija je bila mrtvorođena, zbog politike Britanaca da se zauvek prekine odnos sa Mihailovićem.

Evakuacija nije išla glatko. Mihailović je pristao da se major Lukačević i još jedan oficir iz Kaira vrate na četničku teritoriju. Vilson je pisao da kada su ta dva oficira stigla u Bari privukli su sumnju savezničkih oficira za bezbednost, koji su ih pretresli i u njihovom posedu pronašli stotinu necenzurisanih pisama kao i zlato, drago kamenje i satove koji su identifikovani kao ukradeni od jugoslovenske vlade u Kairu, neposredno pre toga.

Rutam, jedan od britanskih oficira koji je evakuisan krajem maja, je izvestio da je odlazak bio veoma dirljiv. Mihailović je rekao da bez obzira šta neko misli ili kaže da on i oni koji misle kao on, osećaju saveznike kao svoje prijatelje i da su oni sami saveznici zapadne demokratije. Iz tog razloga, ako ni zbog čeg drugog, on smatra svojom dužnošću da se bezrezervno uveri, da će se evakuacija izvršiti uspešno. Rutam je rekao: "Mi, kao predstavnici velikog naroda, smo od predstavnika malog naroda dobili na poklon lekciju o ponašanju i kako da i u muci ostanemo dostojanstveni"!

Svoju Sedmu ofanzivu Nemci su sproveli 25. maja, operaciju koja je podrazumevala padobranski desant pod šifrovanim nazivom "Konjićev skok". Tito je jedva izbegao zarobljavanje tako što se popeo uz suvu stazu iza planinskog vodopada. Čim su saveznici uvideli obim nemačke ofanzive, izveli su snažan vazdušni napad kao podršku stisnutim partizanima. Skoro 300 srednjih bombardera i 200 lovaca su bili angažovani u ovoj operaciji nad Jugoslavijom.

Šef sovjetske vojne misije, general Kornjejev, koji je već neko vreme nagovarao Tita da avionom napusti Jugoslaviju, tada je ponovio svoje predloge. Tito je prvo oklevao ali se na kraju složio. Pitao je britansku misiju da mu organizuje evakuaciju, pa je 3. juna poslat jedan "DC-3" da ga odveze do Barija. Kada je Strit ušao u avion iznenadio se kada je video da je u njemu ruska posada. Ispostavilo se da je avion dobijen u paketu sporazuma o zajmu i najmu i da su njime upravljali Rusi iz Barija. Meklejn je rekao "da je pilot nekako uspeo da dobije posebne dozvole za taj avion, omogućivši na taj način svojoj vladi da tvrdi da je ona spasila Tita".

(Nastaviće se)