Čerčil miri zavađene

POŠTO je dva puta odbio sastanak sa Vilsonom u Italiji, Tito se predomislio, jer je postao svestan da se komandant za Mediteran iznervirao, ali sada je Vilson odlučio da ga pusti da čeka. Na kraju, dogovoreno je da bi Tito mogao da dođe u Kazertu 5. avgusta.

Sledećeg dana, Vilson i njegova pratnja su otpočeli sa Titom i njegovim partnerima vojne razgovore. Tito je tražio tenkove i tešku artiljeriju. Vilson je pokušavao da ga ubedi da postoje teškoće ne samo prilikom slanja takvih teških pošiljki nego i kod održavanja takve opreme.

Druge tačke u razgovorima su se ticale koordinacije operacija Balkanskih vazduhoplovnih snaga sa kopnenim snagama partizana na zemlji, stvaranje partizanskih vazduhoplovnih snaga uz pomoć Saveznika, medicinskog tretmana ranjenih partizana u Italiji, uspostavljanja partizanske baze za snabdevanje u Italiji i transfer partizanima onih jugoslovenskih brodova koji su postali deo savezničke mediteranske flote.

Dok je Vilson pisao kako ga je Tito impresionirao svojim ponašanjem, sposobnošću i iskrenošću, kao i stalnim neisticanjem svojih dostignuća, Dedijer je izvestio da su Jugosloveni tumačili Vilsonovo ponašanje „pomalo uvredljivo“.

Krajem jula Čerčil je sugerisao Vilsonu da će doći u Italiju, 6. ili 7. avgusta. Poslao je sledeći telegram: „Po mene bi stvarno bila šteta da se ne sretnem sa Titom, sa kojim sam potpuno spreman da prodiskutujem politička pitanja svih vrsta. Da li biste stoga mogli da mi zakažete sastanak s njim, tako da to bude u Kazerti, osmog i devetog“?

Iz bezbednosnih razloga, Titu nije rečeno o Čerčilovoj nameri da ga poseti, ali je Tito izgleda već znao zašto ga zadržavaju u Italiji, a Meklejn priča da je Tito, kad je ugledao veliki avion rekao: „Evo, stiže gospodin Čerčil“.

Tito je 12. avgusta pozvao Čerčila, koji je pisao: „Nosio je izuzetnu zlatnu i plavu uniformu koja je bila veoma uska ispod vrata i verovatno ne toliko podesna za tešku vrućinu. Uniformu su mu dali Rusi a, kako mi je posle rečeno, zlatna čipka je došla iz Sjedinjenih Država“.

Razgovor je brzo skrenuo u politiku. Tito je rekao da pomirenje između njega i Mihailovića, čija je snaga, kako je dodao, počivala na pomoći od Nemaca i Bugara, nije verovatno. Čerčil je izjavio da kralja ne treba odbaciti, na šta je Tito odgovorio da on razume britanske obaveze prema kralju Petru, ali da nije u stanju da bilo šta uradi po tom pitanju dok se rat ne završi.

Tito je uveravao Čerčila da on nema nikakvu želju da uvede komunistički sistem u Jugoslaviji. Ruska misija pri partizanima, rekao je Tito, je takođe bila protiv te ideje. Kada je Čerčil upitao Tita da li bi mogao da istupi javno sa zvaničnom izjavom o komunizmu u Jugoslaviji, Tito je promrmljao da bi to moglo da izgleda kao da je nateran da tako nešto kaže.

Posle svog prvog razgovora sa Titom, Čerčil mu je poslao memorandum datiran 12. avgusta, u kome se iskazuju želje Britanaca da vide ujedinjenu jugoslovensku vladu, u kojoj će svi Jugosloveni koji se bore protiv neprijatelja biti prisutni. Takođe se nadao i da će doći do „pomirenja između srpskog naroda i narodnooslobodilačkog pokreta“, fraza koju je Tito uporno odbijao, protestujući da partizanski pokret „nije razveden“ od srpskog naroda.

Čerčil je takođe izjavio da će Britanci nastaviti i, ako je moguće, povećati snabdevanje jugoslovenskih snaga ratnim materijalom kada jugoslovenska vlada i partizani postignu sporazum. Osvrćući se na pitanje komunizma, rekao je da su Britanci, zauzvrat, očekivali od Tita da objavi da neće nametati komunizam zemlji, niti će koristiti svoju vojsku kako bi uticala na slobodno iskazivanje volje naroda u vezi sa budućim režimom u zemlji. Zatim je sugerisao da se Tito sastane sa kraljem Petrom u Jugoslaviji, na šta je Tito kasnije odgovorio da još nije pogodan trenutak za tako nešto. Čerčil je, dalje, upozorio Tita da ne koristi savezničke isporuke za bratoubilački rat.

Šubašić, koji je pre Čerčila stigao u Italiju, učestvovao je u razgovorima Čerčil-Tito od 13. avgusta. Čerčil je o svojim razgovorima izvestio identičnim telegramima Ruzvelta i Staljina 14. avgusta. U jednom delu kaže:

„Rekao sam obojici jugoslovenskih lidera da je naša jedina zamisao da kombinuju svoje resurse tako da povedu jugoslovenski narod u jedinstvenu borbu protiv Nemaca. Naš cilj je da promovišemo osnivanje stabilne i nezavisne Jugoslavije, a stvaranje ujedinjene jugoslovenske vlade je korak koji vodi ka tom cilju. Dvojica lidera su postigla zadovoljavajuće sporazume u pogledu brojnih praktičnih pitanja“.

Stejt department je imao velike rezerve u vezi sa razgovorima Čerčila i Tita. Njihove sumnje su bile izražene u memorandumu koji je Metjus, zamenik direktora Kancelarije za evropska pitanja, poslao Halu 18. avgusta. Ono što je najviše brinulo Department bili su izveštaji da američko oružje koriste Titove snage kako bi „ubijale Srbe“ te je Marfiju poslat telegram da Sjedinjene Države ne odobravaju bilo koji plan koji će uzdići Tita nauštrb Srba. Marfi je odgovorio da su izveštaji o Titovim akcijama protiv Srba preterani, po oceni „kompetentnih američkih oficira“ u Kazerti.

S tim u vezi, trebalo bi reći da su u kasno proleće 1944. Saveznički združeni štab i Bliskoistočni štab, svaki za sebe, objavili rezultate istraživanja o Jugoslaviji, radi zvanične upotrebe. Oba su sadržala izrazito anti-četnički i pro-partizanski karakter. Jedno istraživanje je nosilo naslov „Četnici“, a drugo „Narodnooslobodilački pokret Jugoslavije“.

(Nastaviće se)