Ruzvelt priznao grešku

ŠUBAŠIĆ je 20. avgusta, na povratku sa Visa, proveo nekoliko časova u Bariju sa Britancima, pre nego što je odleteo za London. Norden, koji ga je video samo nekoliko minuta, izvestio je Stejt department da su razgovore na Visu i u Bariju vodili Britanci i Jugosloveni sami i da američkim zvaničnicima nije uručena nijedna pozivnica.

Oslanjao se na informacije koje mu je dostavljao ambasador Stivenson da se tokom razgovora Tito-Šubašić na Visu, Tito složio da Narodnooslobodilačkom komitetu predstavi nacrt plana za "jedinstvenu jugoslovensku državnu vlast": što bi bilo spajanje Šubašićeve vlade u izbeglištvu i Titovog Narodnooslobodilačkog komiteta. To je već bilo dogovoreno tokom Šubašićeve prethodne posete Visu, tačno dva meseca ranije.

Na avgustovskom sastanku na Visu partizani su postavili mnoga druga pitanja, koja su i dovela do dobijanja međunarodnog priznanja partizana kao jedine jugoslovenske vojne i političke snage, nauštrb kraljevske vlade i četnika.

Norden je dodao u svom telegramu Departmentu da su ministri Kosanović i Cankar, koji su pratili Šubašića na Vis, izrazili žaljenje da je bilo tako malo kontakata sa američkim zvaničnicima tokom nekoliko poslednjih dana. "Cankar je zapazio da bi tada bilo sve drugačije ali se ogradio kada sam tražio da mi to pojasni... Kosanović je izrazio želju da bude imenovan za ambasadora u SAD".

Još jedan aspekt Čerčilovih razgovora sa Titom je duboko brinuo Stejt department. Partizani su izgleda smatrali da će italijanska provincija Venecija Đulija, kao poklon, pripasti Jugoslaviji. Marfiju je Department savetovao 26. avgusta da "to nije pozicija njegove vlade, niti je stav britanske vlade, koliko mi znamo, da Jugosloveni traže i dobiju deo ili ceo ovaj region u ovoj fazi". Ranije (9. avgusta), Marfiju je rečeno da su Sjedinjene Države verovale da saveznička vojna vlast treba da se proširi na sve gradove na italijanskoj teritoriji, u okviru granica iz 1939.

Na četničkoj teritoriji, lišenoj savezničkih oficira za vezu još od kraja maja, brojni američki piloti su čekali evakuaciju. Saveznički vazdušni napadi su se vidno povećali u proleće 1944. a česta meta su bila naftna polja kod Ploeštija u Rumuniji. Mnogi američki piloti su u povratku sa svojih misija morali da se katapultiraju ili su im avioni onesposobljeni. Početkom jula, na području pod kontrolom Mihailovića, bilo je više od stotinu pilota.

Kao rešenje, s kojim se složio i Vilson, stvorena je nova organizacija pod imenom Spasilačka vazduhoplovna jedinica, takođe poznata i kao "Vazdušni tim", čiji je jedini zadatak bio evakuacija pilota.

Četrnaest američkih transportnih aviona, u pratnji šest "spitfajera", je 10. avgusta iz Pranjana evakuisalo oko 250 pilota, među njima i nekoliko britanskih članova posade. Bilo je u toj evakuaciji i nešto Francuza i Rusa koje su četničke trupe oslobodile u blizini borskih rudnika, kao i dvadeset do trideset Italijana koji su se pridružili četnicima posle predaje Italije. Čitava operacija je trajala deset sati.

Nekoliko Jugoslovena je, takođe, pošlo, kako bi se pridružili dr Topaloviću. To su bili Adam Pribićević, vođa Nezavisne demokratske stranke; Vladimir Belajčić, sudija Vrhovnog suda pre rata; Ivan Kovač i kapetan Zvonimir Vučković. Zajedno sa Topalovićem, misija je imala zadatak da ostvari političku i vojnu pomoć za Mihailovićev pokret. Ironičnom koincidencijom, četnička misija je stigla u Italiju u vreme kada je i Tito bio tamo.

Kada je Čerčil čuo za odluku SAD da pošalju misiju Mihailovićevom štabu, bio je toliko uznemiren da je poslao telegram predsedniku Ruzveltu 6. aprila, ističući kako su Britanci bili u procesu povlačenja svoje misije od Mihailovića i pritiskali "kralja Petra da se oslobodi tog tereta koji ga je vukao naniže u njegovoj sopstvenoj zemlji i koji je funkcionisao jedino uz pomoć neprijatelja".

Zatim je nastavio:

"Ukoliko, u ovom trenutku, američka misija stigne u Mihailovićev štab to će na Balkanu označiti potpunu kontradiktornost u akcijama Britanije i Sjedinjenih Država. Rusi će sigurno u potpunosti zalegnuti na Titovu stranu, koju i mi potpuno podržavamo. Tako ćemo biti svi zajedno iza jedan korak. Nadam se i verujem da se to može izbeći".

Ruzvelt je odgovorio 8. aprila:

"Moja zamisao kada sam dao ovlašćenje OSS-misiji Mihailoviću je da dobijem obaveštajce i misiju koja neće imati nikakve političke funkcije. U pogledu, pak, Vašeg mišljenja da će možda biti nerazumevanja kod naših saveznika i drugih, poslao sam poruku da se takva misija ne šalje".

Tako je personal koji je bio razmešten u Italiji - raspušten ali su ipak nastavljene pripreme za manju misiju.

Potpukovnik Robert MekDauel, oficir vojne obaveštajne službe u Kairu, izabran je za šefa smanjene misije, i postavljen je na privremenu dužnost u OSS-Bari.

Ipak, trebalo je nekoliko nedelja da se ta grupa pokrene. Tek na svom sedmom letu nad Srbijom bili su i članovi misije, kapetan Džon Milodragović, poručnik Elsvort Kramer i radio operater koji je trebalo da uspostavi vezu sa Mihailovićevim štabom. Ova misija se 26. avgusta spustila kod Pranjana.

(Nastaviće se)