Kralj otpisao Dražu!

PRAVA „bomba“ je eksplodirala 12. septembra, kada je kralj Petar, u obraćanju iz Londona, izrekao narodima Jugoslavije srž kraljevskog dekreta od 29. avgusta, kojim se Mihailović razrešava komande. Kralj nije direktno pomenuo Mihailovića, ali je pozvao „sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pridruže narodnooslobodilačkoj vojsci pod vođstvom Maršala Tita“. Rekao je svom narodu da je Šubašićeva vlada „uz moje puno saznanje i odobravanje sklopila ključni povoljan sporazum sa tom našom narodnom vojskom, koju jednoglasno priznaju, podržavaju i pomažu naši veliki Saveznici - Velika Britanija, Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države“.

Takođe je upozorio:

„Niko... ko se ogluši o ovaj apel neće izbeći naziv izdajnika pred svojim narodom i pred istorijom. Ovom porukom snažno osuđujem zloupotrebu imena kralja i autoritet krune za šta je bilo pokušaja kako bi se opravdala saradnja sa neprijateljem i izazvala nesloga među borcima u najtežim danima njihove istorije, od čega će koristi imati samo neprijatelj“.

Iako kralj imenom nije pomenuo Mihailovića, bilo je jasno na koga misli. Pisao je da su i britanska i jugoslovenska vlada insistirali da Titovo ime bude naglašeno, a posle tri sastanka sa Čerčilom, jedino je mogao da „smanji intenzitet predstavljanja Tita kao jedinog heroja i da ne kaže nijednu reč protiv Mihailovića, kao i da skrati originalni nacrt govora“.

Govor je imao trenutan i razarajući efekat na moral Mihailovića i četnika. Više od tri godine oni su se borili pre svega za jednu stvar: da očuvaju monarhiju i da vrate svoga kralja u oslobođenu zemlju. Osećali su da nisu nigde pogrešili, da je njihov cilj opravdavao sredstva koja su odabirali. Sada ih kralj, u nekoliko reči, označava izdajicama!

Mnogi su napustili Mihailovića posle ovog kraljevog proglasa. Oni koji su sa njim ostali su nastavili da se bore manje za monarhiju, a više da sačuvaju zemlju od komunizma, ali ponajviše jer su bili odani Mihailoviću.

U takvim okolnostima, četnici su bili primorani da napuste sve akcije protiv Nemaca da bi se odbranili od partizana. Sredinom septembra, partizani su pregazili Mihailovićev štab blizu Pranjana i mada je general pobegao sa nekoliko stotina četnika u severoistočnu Bosnu, njegovi dokumenti su pali partizanima u ruke. AFH-Kazerta je od britanskog oficira za vezu koji je pratio partizane, tražio da odmah pošalje kompletan izveštaj. Upozoren je da je bitno za politiku Saveznika da se oružje koje je slato Titu ne koristi u svrhu borbe protiv četnika, osim ukoliko oni aktivno ne sprečavaju partizanske snage da dostignu legitimne vojne ciljeve ili aktivno sarađuju sa neprijateljem.

Usred savezničko-partizanske saradnje tokom operacije „Retvik“, odnosi između Britanaca i Amerikanaca s jedne strane i partizana sa druge su se iznenada pogoršali. Oficiri za vezu iz različitih jedinica primetili su početkom septembra da, skoro iz dana u dan, atmosfera između njih i njihovih partizanskih saboraca postaje sve hladnija i mnogo više poslovna. Izveštaj OSS-Barija, od 20. septembra, pretpostavlja „da se motiv koji stoji iza Titovog poteza nalazi u njegovoj želji da smanji i kontroliše američke i britanske vojne predstavnike u zemlji, sada kad misli da je građanski rat već gotov i kada mu britanske i američke namirnice više nisu potrebne“.

Tito je 23. septembra izdao naredbu kojom se britanskim i američkim vojnim misionarima, dodeljenim njegovom štabu, ne dozvoljava da se kreću van područja štaba. Kirk iz AFH je rekao Stejt departmentu da je opšte tumačenje u Kazerti bilo da je to naređenje izdato kako bi se isključilo bilo kakvo britansko ili američko svedočenje o građanskom ratu u Jugoslaviji. Američke vojne vlasti su oštro protestovale protiv ove Titove naredbe i odgovorile otkazivanjem isporuka i evakuacionih letova ranjenih partizana. Donovan je o ovim merama obavestio državnog sekretara 24. septembra.

Da situacija bude još komplikovanija, došlo je do novih razmimoilaženja između Britanaca i Amerikanaca. Potporučnik Živan Knežević, vojni ataše, i kapetan Borislav Todorović, pomoćnik vojnog atašea u jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu, podržali su ambasadora Fotića koji je odbio da prizna Šubašićevu vladu u julu. Tražili su od Ratne kancelarije SAD da ih prebaci na Mihailovićevu teritoriju, ako je to moguće. S obzirom na to da je Mihailović pružao određenu pomoć oborenim američkim pilotima, Sjedinjene Države su smatrale da je ovaj zahtev od velikog značaja. Pošto je dobijeno odobrenje generala Vilsona, dvojica Jugoslovena su napustila SAD u drugoj polovini avgusta i otišla za Bari.

Ispostavilo se da Vilsonov štab imao drugačije planove. Posebno je britanski politički savetnik, Makmilan, bio protiv slanja Kneževića i Todorovića u Jugoslaviju, jer su oni, navodno, imali dugu istoriju subverzivnih borbi i po njegovom mišljenju, sigurno bi pravili probleme kada tamo dođu. Makmilan je tvrdio da su „kralj i Tito bili veoma sumnjičavi prema motivima Saveznika da dva takva čoveka pošalju Mihailoviću“. Zato su se Britanci savetovali i sa Titom i sa jugoslovenskom vladom u Londonu, i postignut je sporazum da se nikakvi Jugosloveni ne vraćaju u Jugoslaviju bez prethodnog odobrenja Šubašićeve vlade.

(Nastaviće se)