Broz tajno u Moskvi!

DOK su se ruske trupe bližile rumunsko-jugoslovenskoj granici, Tito je početkom septembra rekao generalu Kornjejevu, šefu sovjetske vojne misije, da bi želeo da poseti Moskvu kako bi izvršio koordinaciju partizanskih operacija sa Crvenom armijom. S jedne strane, želeo je da sovjeti, kako je to sam kasnije rekao, uđu u Jugoslaviju „da bi pomogli našim jedinicama da oslobode Srbiju i Beograd“. S druge strane, želeo je da Crvena armija uđe u Jugoslaviju u skladu sa sporazumom, i to tek pošto se četnici izbace iz pograničnih oblasti, tako da bi Sovjeti na granici naišli na partizane. Ipak, Tito o tome ni reči nije preneo britanskim i američkim šefovima misija na Visu.

Vilson je pisao da je predvideo Titovu želju da bude bliže Beogradu, sada kada je trebalo da Rusi uđu na jugoslovensku teritoriju. Stoga je od Tita tražio da ga obaveštava o svojim planovima i da, u slučaju da premesti svoj štab sa Visa, povede sa sobom i Meklejnovu misiju. „Tito me uveravao u svoju saradnju, saglasan da me obaveštava o nameravanim kretanjima“, kaže Vilson.

Ipak, tek posle 13. oktobra, posle svog povratka u Jugoslaviju iz Moskve, Tito je poslao poruku Vilsonu, u kojoj kaže da njegov odlazak sa Visa diktira vojna neophodnost i da je prethodno iskustvo pokazalo potrebu za održavanjem tajnosti u vezi sa njegovim kretanjima. Čak ni tada nije rekao Vilsonu gde će ići. Njegova poruka je imala cilj da potvrdi da su njegovi odnosi sa Britanijom i Sjedinjenim Državama ostali isti kao što su i bili.

Jugosloveni su kasnije tvrdili da su Rusi, u skladu sa Titovim planovima, tražili da sve to bude krajnje tajnovito. Bez obzira na to šta je istina, Tito je napustio Vis kasno uveče 18. septembra, sa britanskog aerodroma koji su povremeno koristili sovjetski piloti DC-3, sa bazom u Bariju. Tito je poleteo u pratnji dvojice članova svog štaba (Bakića i Milutinovića) i Kornjejeva, šefa sovjetske misije. Nekoliko časova kasnije sleteo je u Krajovu, u Rumuniji, a 21. septembra je nastavio za Moskvu (Rumunija je napustila trojni pakt 23. avgusta i objavila rat Nemačkoj dva dana kasnije).

Britanska i američka misija na Visu su na sve strane tražile Tita. Rečeno im je da je bolestan, da je zauzet, da je u šetnji... Ubrzo se ispostavilo da on sigurno nije na Visu, mada niko sa zapada nije znao gde je. Tokom Čerčilove i Idnove posete Moskvi, 11. oktobra, Molotov je rekao Idnu da je Tito bio u Moskvi. Idn je rekao: „Komunisti su mu napravili jazbinu, koja skoro da je postala njegov kavez“.

Idnov telegram Forin ofisu o njegovim razgovorima sa Molotovim kažu da je on sovjetskom ministru spoljnih poslova rekao:

- Ulažemo oštar protest na ponašanje maršala Tita kao i na činjenicu da nam nije rekao ništa o poseti Moskvi. Da je imao pristojnosti da nam kaže da ide, poželeli bismo mu srećan put... Molotov je žurno preneo svu odgovornost na maršala Tita. Rekao je da je on bio seljak i da nije razumeo ništa o politici... Rekao sam Molotovu da mora da razume efekte koje takvi događaji mogu da ostvare na naše odnose. Mnogo je ljudi u Engleskoj koji kažu da je sovjetska vlada progurala svoju sopstvenu politiku prema Balkanu, bez imalo obzira prema nama...

Sledećeg dana, Čerčil je iz Moskve poslao telegram Hariju Hopkinsu, u kome kaže:

„Tito, koji je živeo pod našom zaštitom tri ili četiri meseca na Visu, iznenada se pokupio i otišao ne ostavljajući buduću adresu, ali je ostavio stražu u svojoj pećini kako bismo mi mislili da je on tamo. Zatim je produžio u Moskvu, gde je imao sastanke, a juče je Molotov priznao tu činjenicu g. Idnu. Rusi su ovakvo nezahvalno ponašanje Tita pripisali njegovom sumnjivom seljačkom poreklu i rekli da nam ništa o tome nisu javili, jer je on tražio da sve ostane tajna“.

Američki ambasador u Moskvi, Hariman, 30. septembra je izvestio da je prethodnog dana došlo do sporazuma između sovjetske komande i jugoslovenskog narodnooslobodilačkog komiteta kojim se dozvoljava prolazak sovjetskih trupa kroz jugoslovensku teritoriju radi saradnje u operacijama protiv neprijatelja. Ipak Hariman tada nije znao da je Tito lično predvodio partizansku delegaciju u Moskvi. Sovjetsko-partizanski sporazum je takođe obuhvatao i klauzulu da jugoslovenske vlasti funkcionišu u oblastima koje oslobode Rusi i da Crvena armija napusti Jugoslaviju po završetkku svojih vojnih operacija protiv Nemaca.

Šubašićeva vlada nije znala ništa o rusko-partizanskom sporazumu, niti su im bilo šta rekli ni Sovjeti, ni partizani.

Mnogo toga je napisano o Titovom prvom susretu sa Staljinom. On je, naravno i pre toga bio u Moskvi, ali se nikada nije sastao sa Staljinom. Kada je napustio Moskvu 1940, tada je bio sekretar jedne relativno beznačajne i ilegalne komunističke partije koja nije zasluživala lični kontakt sa moćnim generalnim sekretarom KPSS.

Sada su stvari bile drugačije. Vratio se kao vođa najuspešnijeg pokreta, kao maršal koji rukovodi nacionalnom vojskom i kao perspektivni vođa nove vlade. Raskošno je dočekan, a Staljin ga je primio skoro odmah, uz veoma srdačan pozdrav. Razgovori su išli veoma dobro s obzirom na činjenicu da je Tito, iako se obraćao Staljinu sa poštovanjem, pokazivao da je došao da pregovara, a ne da prima naređenja. Staljinu se to nije dopalo, ali nije ništa prigovarao ni kada je Tito tražio da njegove trupe, po ulasku Crvene armije u Jugoslaviju, ne budu pod sovjetskom komandom.

(Nastaviće se)