Tužni trougao Balkana

ČERČIL i Idn su stigli u Moskvu 9. oktobra, a Ruzvelt je odredio ambasadora Harimana da prisustvuje britansko-sovjetskim razgovorima. Čerčil je počeo prvi sastanak rečima:

„Hajde da Vam iznesemo naše poglede na Balkan. Vaše armije su u Rumuniji i Bugarskoj. Mi tamo imamo interese, misije i agente. Nemojte ni malo da pokušavate da nas prevarite. Što se tiče Britanije i Rusije, kako Vam se čini da imate dominaciju od 90 procenata u Rumuniji, da mi imamo 90 procenata u Grčkoj, a da u Jugoslaviji bude pola-pola“?

Čerčil je opisao kako je nažvrljao čitav predlog na parčetu papira. Staljin ga je „velikim znakom štiklirao“ i vratio ga Čerčilu: „Sve je bilo dogovoreno i nije bilo potrebe da se bilo šta više razgovara“. Čerčil je razjasnio da je mislio samo na neposredni aranžman tokom rata.

Papir sa crtežom je ležao nasred stola. Čerčil je upitao: „Da možda nije malo cinično to što izgleda da smo ova pitanja, koja se tiču miliona ljudi, rešili na jedan tako neobavezan način? Biće najbolje da spalimo ovaj papir“. „Ne, zadržite ga“, rekao je Staljin.

Kada je Tito kasnije saznao za taj aranžman „pola-pola“ bio je uznemiren, ali i zadovoljan - uznemiren zbog poteza iza njegovih leđa, ali ipak zadovoljan da niko, ni Istok ni Zapad nije polagao isključivo pravo na posleratnu Jugoslaviju.

U telegramu Ruzveltu, od 11. oktobra, Čerčil je požurivao „zajednički nastup na Balkanu, tako da možemo sprečiti građanski rat koji bi mogao da izbije u nekoliko zemalja, gde bismo verovatno i Vi i ja imali simpatije prema jednoj strani a Ujka Džo (Staljin) prema drugoj“. Sledećeg dana je poslao telegram Hariju Hopkinsu da je „Balkan u tužnom trouglu“.

Čerčil je objasnio „sistem procenata“ u telegramu koji je poslao u London 12. oktobra:

„Što se tiče Jugoslavije, odnos 50-50 ima nameru da postane osnova zajedničke akcije i dogovorene politike dveju sila koje su sada u tesnoj saradnji, kao i u korist stvaranja ujedinjene Jugoslavije, kada se tamo svi njeni elementi spoje po izbacivanju i poslednjih nacističkih osvajača“.

Čerčil je zatim istakao da ova politika ima cilj da spreči građanski sukob, da dovede do zajedničke i prijateljske politike prema Titu i da osigura da se oružje koje mu se isporučuje koristi isključivo protiv neprijatelja.

Ruzvelt je 11. oktobra poslao telegram Harimanu da je njegov „aktivni interes trenutno na Balkanu takav da se preduzmu praktične mere koje bi osigurale da nas Balkan ne uvuče u budući međunarodni rat“.

Hariman je zauzvrat izvestio predsednika da su Britanci mislili da kasnije u Jugoslaviji od Rusa dobiju sporazum da neće preduzimati bilo kakve nezavisne akcije, već da se pridruže Britaniji i SAD u zajedničkom približavanju stavova i nastavku saradnje sa Zapadom „pre nego da to rade nezavisno, kako su Rusi to činili ranije“.

Hariman je u telegramu sumirao razgovore Čerčila i Staljina u vezi sa Jugoslavijom. Čerčil je objasnio da Britanija nema „prljave interese“, ali bi volela da se njena moralna obaveza prema Jugoslaviji ispuni, na šta je Staljin odgovorio da on i nije smatrao britanske interese u Jugoslaviji prljavim. „To su veoma realni interesi, pre svega kada su rudnici u pitanju, ali i kada je u pitanju dugačka jugoslovenska mediteranska obala“, citirao je Staljina.

Prema Harimanovom izveštaju koji je poslao Ruzveltu, Čerčil se požalio Staljinu (kao i Idn pre toga Molotovu) da ga ovaj nije obavestio o Titovom putu za Rusiju, na šta je Staljin odgovorio da je Tito tražio da to bude tajna poseta. Na Titov zahtev, Staljin je obećao da će mu dati oružje, uglavnom zarobljeno od Nemaca, ali i nešto ruskog.

Staljin i Čerčil su se dogovorili da bi zajedno trebalo da rade na pokušaju da ujedine jugoslovenske narode, kako bi došlo do stvaranja snažne federacije, ali ukoliko se pokaže da je takva federacije nepraktična usled stalnog unutrašnjeg sukoba, Srbija bi trebalo da uspostavi nezavisnu državu. Obojica su se složila da je prvo rešenje mnogo poželjnije. To je dovelo do značajne Staljinove izjave na temu panslavizma, za koji je rekao da je nerealan koncept. Ono što su različiti slovenski narodi želeli je bila nezavisnost.

Panslavizam, ukoliko bude nametnut, značio bi dominaciju Rusije nad slovenskim zemljama. To je bilo protiv ruskih interesa, jer nikada ne bi zadovoljilo manje slovenske narode.

Posle povratka u London, Čerčil se obratio Donjem domu 27. oktobra i u vezi sa Jugoslavijom, rekao: „Nastupamo zajedno, Rusija i Britanija, i održavamo odnose i sa kraljevskom jugoslovenskom vladom koju predvodi Šubašić i sa maršalom Titom, i pozvali smo ih na sastanak kako bi stvorili jedinstvenu vladu“.

Kraj