Svakom svoje zvono!

AKO se pravoslavni hrišćanin nađe izvan svoga grada i zemlje, u tuđini, a poželi da se moli, kako će prepoznati svoju crkvu?

Pravoslavne crkve, u principu, imaju zvonik okrenut prema zapadnoj strani. Kad uđe u crkvu i uputi se prema oltaru, još lakše će prepoznati da je na pravom mestu. Ako se između oltara i prostora za vernike nalazi i pregrada, ikonostas, tu je. Ikonostas potiče od grčke reči „postaviti“ i ukrašen je, po određenom redu i rasporedu, ikonama. U pojedinim crkvama ikonostasi predstavljaju vrsna umetnička dela, a više zdanja Srpske pravoslavne crkve poznato je po ostvarenju slikara Uroša Predića.

Razlika između pravoslavne i rimokatoličke crkve može se uočiti i po otkucaju zvona koja se oglašavaju. Zvona su ista, ali se razlikuju u zvonjavi. To je, ipak, samo finesa.

Šta ako pravoslavac ne naiđe na svoju već na bogomolju čiji je zvonik okrenut prema istočnoj strani i bez ikonostasa? Ništa. Znak je da je ušao u rimokatoličku crkvu u kojoj se moli istom bogu, i ona je Hristova. Zato se, i sa razlogom, zovu - „sestrinske crkve“. I to rođene sestre. Obe „sestre“, kao bliznakinje, rođene su u Jerusalimu i kad su se zadevojčile, jedna se udala u Rim, a druga u Carigrad. Svremenom, sestrinska ljubav se hladila, iščezavala. Javila se zavist koja je proizvodila zlobu i čak mržnju. Sve do krvne osvete u njihovim porodima.

Sestre su začete i odrastale su u ljubavi. I to u hrišćanskoj. Roditelji su im pripadali novoj verskoj sekti, koja se oglasila u Jerusalimu, gde su organizovali i svoju crkvenu opštinu. Ona je u svom začetku živela u tradicionalnim judejskim oblicima pobožnosti. Preuzela je i načela jevrejskog verovanja. Kao takva, opština i njeni aktivisti nikom nisu smetali, ali nisu ni širili krug svojih pristalica.

Tek na Prvom apostolskom koncilu koji je ubrzo usledio, isklesan je kamen temeljac novoj veri. Usvojene odluke, za to vreme, zaista su bile revolucionarne. Rešili su da više ne budu podvrgnuti „Židovskom zakoniku“, crkvena služba biće zasnivana u „zahvalničkom činu“ i u „kultnom pristupu žrtvene Hristove smrti“... Novi obredi su počeli u stanovima i tajnim skrovištima. Odmah su krenula i poverljiva šaputanja...

Tragična smrt Hristova postajala je sve više zagonetka koju je trebalo otkrivati. Činjenica da Isus ništa nije ostavio zapisano omogućila je njegovim učenicima, apostolima, da sami oblikuju njegovu filozofiju. Svojim svedočenjima od Isusa su stvorili bogo - čoveka. Preko njega su uspostavili „vezu“ sa nebom. Time su razrešili najveću čovekovu dilemu: šta se događa posle smrti?

Koliko je taj jevanđelski program bio moćan, ljudima privlačan, pokazalo je vreme. Novoj veri usprotivila se stara, važeća, a ona je zaljuljala i aktuelnu vlast. Hrišćani su ugrožavali sam društveni poredak i više im nije bilo opstanka u Jerusalimu. Spasenje su nalazili u bekstvu. Najviše ih je dospelo u glavni grad rimske carevine, u Rim. I tu se njihova ideja primila, ostala je neugašena i pošto je car Neron odlučio da pogubi i dvojicu najaktivnijih apostola, Petra i Pavla. Ta odmazda, u koju su neki istraživači i posumnjali, proglasili legendom, samo je bio novi podstrek hrišćanima.

Tokom trećeg veka Rimsko carstvo je bilo izloženo velikim iskušenjima: razarao ga je građanski rat, a kuga i druge zarazne bolesti činile su svoje.

U periodu manjem od pola veka vladare je dovodila i gonila vojska. Promene su se ređale u proseku svakih 20 meseci, a od njih 25 samo je jedan umro u svom krevetu. Vrilo je i u istočnim oblastima carevine. I civilizacija razuma, građena na nauci i filozofiji duha, postala je teskobna: sve se zaljuljalo.

Jedino je hrišćanstvo nudilo jedinstven intelektualni i moralni okvir. Slalo je jedinstvenu poruku, pretočenu u „žive priče“, po kojima su muškarci i žene mogli živeti. Isusove „parole“ su mamile mase. „Blaženi ste vi siromašni, jer je vaše carstvo nebesko“, imalo je magnetnu privlačnost, nije joj se moglo odoleti. A filozofi i naučnici su bili zatečeni, njihov odgovor imao je sve kraći domet.

Od progonjene sekte, hriššćanstvo je početkom četvrtog veka postalo omiljena religija. Sudbinu svoju, ali i hrišćanstva, preokrenuo je takođe jedan ratnik koga su njegovi vojnici proglasili carem pored živog cara. Bio je to Konstantin koji je ubrzo stekao i dodatak - Veliki.

Konstantin je pobedio i odmah čvrsto zagrlio krst, simbol Isusove crkve, a hrišćanstvo izveo iz ilegale i zaštitio ga od progonstva. Otišao je do kraja: hrišćanstvo je proglasio religijom koja je postala i glavno ideološko vezivno tkivo carevine.

Za crkvu u Rimu nastalo je blagostanje kakvom se ni u snu nije mogla nadati.

Konstantinovoj verskoj politici, stvaranju „nebeske carevine“, usprotivile su se tadašnje elite, naročito u Atini i Rimu. Optuživali su ga da civilizacijskom dostignuću - razumu i nauci - nameće religiju kao jedinu alternativu. Iako nije vodio borbu protiv paganstva, Konstantinu je grdno zamereno što je držao samo stranu hrišćana. Da li su te kritike bile odlučujuće da mladi car okrene leđa Rimu, da mir potraži u istočnom delu carevine, da sagradi „Novi Rim“, grad na Bosforu koji je poneo i njegovo ime - Konstantinopolj, odnosno Carigrad?

Ni teorijske razmirice među istočnim teolozima Konstantin nije mogao mirno podneti i njima samim prepustiti problem. Smatrao je da samo univerzalno hrišćanstvo može postati temelj univerzalnog carstva. Osetio je da mora prvo da uspostavi mehanizam kojim bi obezbedio harmoniju među ljudima, da obezbedi jedinstvo crkve koje je bilo narušeno. Da bi predupredio mogući raskol, Konstantin je odlučio da prvo okupi sve biskupe-vladike u carevini, da se lično uveri kako dišu.

(Nastaviće se)