Milosna carska ruka

PODACI o broju učesnika Prvog crkvenog sabora su različiti. Pominju se tri izvora: da ih je bilo - 220, 250 i 318, većina iz istočnih oblasti carevine. Iz zapadnih krajeva došlo je samo pet biskupa. Izostao je i tadašnji papa Silvestar koji se opravdao starošću. Sabor je 20. maja 325. godine otvorio Konstantin, a zasedanja su okončana 25. jula iste godine.

Pre nego što je otvorio skup, car je sačekivao i pojedinačno razgovarao sa učesnicima. Hroničari tog vremena su ostavili svedočenje sa lica mesta. Učesnici su još nosili vidljive „ožiljke“ iz vremena kad su bili proganjani, a bilo je i onih koji su se kretali uz pomagala, prema kojima je car bio naročito predusretljiv.

A kako je u toj prilici izgledao Konstantin?

„Sam car“, ostalo je zapisano, ušetao se među crkvene velikodostojnike kao „poslanik Božiji“, blistajući u „grimizu i zlatu“. Obratio im se na latinskom jeziku.

Glavna crkvena ličnost bio je Arije, biskup-vladika crkve u Aleksandriji. Kao strog asketa i moćni propovednik, Arije je u narodu uživao veliki ugled, sa uočljivom merom samodopadljivosti. Pročuo se zbog svoga mišljenja koje je iznosio u polemikama sa ljudima iz Aleksandrijske škole. Arije je govorio: „Logos nije pravi Bog, on se po svojoj biti od njega sasvim razlikuje, i nije ni večan ni svemoćan“, već je stvoren u vremenu, kao „nesavršen i sposoban da trpi“. Logos je za Arija, „prvi među svim stvorenjima“, moćniji je od ljudi i zato ga je nazvao - „polubogom“.

Zbog ovog učenja i negiranja božanske prirode Isusa, Arije je imao muke u samoj Aleksandriji gde je bio i isključen iz crkve. Povukao se kod prijatelja i pristalica izvan grada i kad se povratio izazvao je masovne sukobe i ulične nerede u Aleksandriji. Kažu da je upravo „slučaj Arije“ bio jedan od presudnih razloga da Konstantin sazove sabor.

Među prvima je dobio reč upravo Arije. Detaljno je branio svoje učenje, a kad je došlo do izjašnjavanja, 17 vladika ga je podržalo!

Usledila je višednevna pauza, onda i čuvena odluka: Hristos je „rođen iz biti svoga Oca kao jedinorođeni, Bog od Boga, Svetlo od Svetla, pravi Bog od pravog Boga, rođen, ne stvoren, istovetan s Ocem“.

Sam car je obavestio celo hrišćanstvo i narod da su Arije i njegove pristalice „najgori neprijatelji“ prave vere i da su isključeni iz hrišćanske crkve, da su ih carske vlasti prognale, a njihove spise - spalile!

Na saboru se raspravljalo i o drugim pitanjima koja su narušavala jedinstvo crkve. Usvojeno je 20 odluka, kanona, uputstava za život. Posebna pažnja bila je posvećena neženstvu biskupa, sveštenika i đakona. U mnogim krajevima zavladao je celibat. Najviše zahvaljujući biskupu mučeniku Pafnuciju, nije o tome usvojen kanon. Tvrdio je da bi to bila isuviše teška obaveza za kler, pa je zaključeno da se i dalje živi u „ispravnom braku“, a osuđen je konkubinat. Pravoslavni su ostali na tom savetu, dok su katolici, papa, celibat ozakonili u 11. veku.

Konstantin je bio zadovoljan učinkom Prvog opšteg crkvenog sabora. To je ispoljio i prijemom za sve učesnike na svom dvoru. Evo i jednog zapisa o tom događaju:

„... Nijedan biskup nije bio odsutan od careva stola. To što se tada događalo, uopšte se ne može opisati: telesna straža i pratioci isukanih mačeva su stražarili oko predvorja palate; sred njih su Božiji ljudi mogli koračati i ulaziti u unutrašnjost palate. I onda su jedni ležali na istom jastuku sa carem, a drugi počivali na jastucima s jedne i s druge strane (Rimljani su odmarali ležeći). Lako bi čoveka obuzela misao da se nalazi u Hristovom carstvu i da je sve to samo san, a ne stvarnost“.

Šta je značila ova promena - umesto progona, hrišćanstvo je milovala carska ruka?

Teološke i istorijske rasprave - šta je sa Konstantinom dobila, a šta izgubila hrišćanska crkva - vodile su se i vode sve do ovih dana. Jedni su sa „zahvalnošću i radošću“ pozdravljali hrišćanizaciju države, dok drugi tvrde da je Crkva, posle Konstantina, u „neprekidnom padu“; da od tada nije više izvorna Crkva „apostolske jednostavnosti, ideala siromaštva i udaljenosti od sveta“. Što je Crkva izneverila apostolsku veru, ogrešila se o Hristovo jevanđelje, glavni krivci su, po Martinu Luteru, rimske pape.

Za mnogobrojne mislioce Konstantin je vukao pogrešne poteze od samog početka carovanja.

Prvo, prevideo je da je Isusova crkva zahvatila dva duhovno različita sveta. Grčki, filozofski i spekulativni, i rimski, politički i praktični svet. Ta realnost nužno je morala, pre ili kasnije, proizvesti rivalitet i sukobe. Hrišćanski Istok brzo je ispoljio izrazitu teorijsku nadmoćnost, sa sklonostima ka mistici, dok je Zapad bio okrenut učenju o spasenju ljudi, te etičkim i duhovnim problemima, sa izrazitom sklonošću za racionalnim i praktičnim.

I drugo, gradnjom nove prestonice, Konstantinopolja, on je proizveo zavist i rivalstvo između Rima i Carigrada, koje se nije moglo prevazići.

Konstantin se nije više vraćao u stari Rim, a novi, Konstantinopolj se razvijao, sve više sticao politički, vojni, ali i crkveni primat. Umro je Konstantin u 52. godini života, a sin naslednik je hrišćanstvo proglasio zvaničnom verom carevine. Već 395. godine, posle smrti cara Teodosija I, došlo je do podele na Istočno i Zapadno rimsko carstvo. Dok se Istočno uzdizalo, Zapadno je stagniralo, da bi se 476. godine i ugasilo.

Da li je u nastalim okolnostima i Crkva mogla ostati jedinstvena?

(Nastaviće se)