Greh četvrtog braka!

VERSKE čarke podsticane uglavnom iz Rima i Carigrada, od papa i patrijarha, počele su sve češće da varniče. Među najžešćim je bila ona, versko-politička, koja se odnosila na pitanje: ko je glavni, vladar ili prvi duhovnik?

Istočnjaci su se o tome izjasnili još u četvrtom veku, za njih je car: „Božiji namesnik na zemlji, njemu pripada i svetovna i duhovna vlast“. I - tačka. Zapad, Rim, zauzeo je sasvim suprotan stav. Za njih je Crkva „nosilac duhovne vlasti, a vladar svetovne“. Kako su vladari i vernici, onda su im „Crkva i papa kapa“; car stoji u crkvi, a ne iznad nje; vladari moraju polagati račune pred Bogom, a upravljači crkve se na području javnog reda moraju pokoravati carskim zakonima. Tako odlučeno se i poštovalo, opstajalo u praksi sve dok nisu pristigle države-republike, i dok vere i ustavima nisu bile odvojene od države.

Da bi harmonizovao odnose, vizantijski car Justinijan (527-565), koji je bio na vrhuncu slave; kada se proglašavao i naslednikom celog Rimskog carstva, zatražio je i podršku pape Vigilija (537-555). Iako je papa svoju podršku uslovio, doživeo je masovne proteste, pa odluči da podršku povuče. Ipak je Justinijan bio žestok momak, još i „Božiji namesnik“ i sa njim nije moglo biti šale. Poslao je svoje vojnike da „posete“ papu, a da li su mu oni u toj prilici „izvukli i uši“, ostalo je da se nagađa. Tek, taj događaj je izazvao žučne i dugovečne rasprave.

Jedno čisto versko pitanje iz toga vremena posebno je potresalo i najširu javnost. Teološke mislioce zanimalo je: kakva je u Hrista priroda? Papa Leon I (440-461) prvi se potrudio da ponudi odgovor. Njegova teorija, tvrdilo se „prava nauka“, bila je: „Kod Krista postoje dve prirode - ‘Božanska i ljudska’ i one stoje ‘jedna pored druge’ i ‘nerazrešivo su povezane’. Ovim naučnim ‘otkrićem’ su se na Zapadu ponosili, usvojivši to kao dogmu, iako je na Istoku nisu prihvatali“.

Carigradski patrijarh Sergije (610-638) je pokušao da to učenje produbi, umesto „jedinstva prirode“ u Hrista, on je postavio teoriju: „Jedinstvo volje“. Preciznije, patrijarh je načelo jedinstva smestio u „narav“, a ne u „osobu“. O ovom svom umovanju on je obavestio i tadašnjeg papu Honorija (625-638) kome se ovo tumačenje dopalo. Doživeo ga je kao znak slaganja, prihvatanje rimske dogme. Prevari se papa, pa slaganje sa patrijarhom i pismeno potvrdi.

Pismo je kasnije poslužilo njegovim kritičarima da ga teško optuže. Mahali su tim pismom kao dokazom da je Honorije time poništio jednu dogmu, da je pogazio Leonovu „nauku“ i tako dao adute istočnjacima da papa nije „nepogrešiv“! Honorija je smrt spasla, ali je „grešku“ glavom platio njegov naslednik Martin I, koji je prvo prognan sa Petrove stolice, a onda i umoren.

U hrišćanskoj crkvi nikad nije bilo mirno. Sporenja su se ređala sa povodom ili bez njega. Pored verskih razmirica, teoretskih, varničilo je po crkvama i zbog ljudskih sudbina, naročito kad se radilo o vladarima. Početkom novog veka (905) vizantijskom caru Leonu VI Filozofu rodio se sin, naslednik, Konstantin VII. Umesto da carevina slavi taj događaj, javnost se podelila, car je zaratio s crkvom. Leon, koji je bio i plodan pisac, našao se na mukama. Njemu su tri žene zaredom bile nerotkinje. Što nisu uspele tri venčane, uspela je nevenčana, lepa Zoja. Sad je žurno trebalo sklopiti novi, četvrti brak, Zoju proglasiti caricom, a rođenog sina naslednikom.

Leon i Zoja su zakazali venčanje i svadbu, a potom i krštenje Konstantina. U opštem oduševljenju samo su smetnuli sa uma jednu sitnicu. Tadašnji carigradski patrijarh Nikola Mistik odbio je da obavi taj čin! Ni venčanje ni krštenje bez Nikolinog amina ne bi bili u javnosti prihvaćeni, ni Konstantinovo nasledstvo ne bi bilo legalno. Svoje odbijanje Nikola je pravdao pravilom u pravoslavnoj crkvi: i treći brak je „jedva dozvoljen“, a četvrti - „sasvim zabranjen“! Zar dozvoliti da carevina, tako moćna i prosperitetna, ostane bez rođenog naslednika, sedmog Konstantina? Patrijarh je tada predočio caru: četvrti brak mogao bi mu odobriti samo - Vaseljenski sabor. Roditeljima, kumovima i svatovima se žurilo. Carevi pravni savetnici su našli da se venčanje može obaviti, jer četvrti brak priznaje Rimska crkva, papa, a oni su iznad Carigrada i patrijarha. I poslušaše savetnike. Brak je sklopio dvorski sveštenik Toma. Čekaj malo, care, silniče. Jesi li ti rimski ili vizantijski car?

Pred Nikolom je stajao crkveni propis i on po njemu postupi: zbaci Tomu, isključi ga, a Leonu i Zoji zabrani ulazak u Crkvu, sve dok se ne sastane sabor i ne donesu odluku. Javnost se uzbudila, podelila se na pristalice cara i patrijarha. Carevina se iz temelja tresla.

Za careve muke i napetost u carevini brzo je dojavljeno i papi Sergiju III. Oni su se, inače, međusobno vrlo uvažavali. Ovaj papa ostao je upamćen i po tome što je svojim bludnicama poverio vođenje crkvene države i same Svete stolice. Rimski izaslanici su brzo doplovili u Carigrad i ne htedoše čekati da se sabor skupi, brak proglase - valjanim! I ne samo to. U ime Svete stolice i zapretiše: svako ko se tome protivi, smatraće se zbačenim, iz crkve isključenim! Car to iskoristi i zbaci Nikolu sa trona carigradskog patrijarha i (za svaki slučaj) posla ga u izgnanstvo. Na njegovo mesto postavio je novog poglavara. Ovo nije smirilo strasti, naprotiv, rasplamsalo je nove. Došlo je do raskola u celoj Istočnoj crkvi.

Čim je Leon umro, njegov naslednik, „sporni“ Konstantin, je vratio Nikolu iz izgnanstva, seo ga ponovo na carigradsku stolicu. Sazvao je i naročiti sabor na kome je odlučeno: četvrti brak je zabranjen!

(Nastaviće se)