Bugari pod skutom pape

BUGARSKI vladar Simeon prozvao se Velikim i proglasio se (913) za cara. I svog arhiepiskopa proglasio je za patrijarha kako bi taj čin krunisanja baš bio carski. Vizantijski car i carigradski patrijarh su to proglasili ilegalnim i ništavim. Da bi se potpuno izvukao iz zagrljaja Carigrada, Simeon je svoju crkvu preveo pod okrilje Rima i pape. U Bugarsku su dovedeni i rimski sveštenici. Tako je bilo sve do dolaska mladog kralja Petra i njegove ženidbe sa ćerkom vizantijskog cara (932). Petar više nije imao očevu moć, pa se zadovoljio kraljevskom titulom, što mu je bio prvi korak pomirenja sa Carigradom. Još kad je stekao cara za tasta...

Da li je Petar sam bio rešen ili ga je princeza, u bračnoj postelji, umolila, tek on se odrekao i patrijarha, ali i otišao suviše daleko: otkazao je poslušnost Rimu, a bugarsku crkvu zanavek vratio u okrilje Carigradske patrijaršije. To je za Rim bio vrlo bolan udarac, nikad oprošten. U optužbama koje su usledile, ali i u teškim razmiricama u samom Carigradu, car je dosuo ulje na vatru. On je na čelo crkve u Carigradu ustoličio šesnaestogodišnjeg Teofila. Umešao se i papa. Odmah je poslao svoje izaslanike u Carigrad koji su Teofila i posvetili. E, ovo se nije moglo oprostiti Svetoj stolici.

Hroničari tog vremena su ostavili svedočenje o Teofilu tvrdnjom da „goreg patrijarha“ Carigrad nikad nije imao. Kao ilustraciju za ovu ocenu naveli su i jedan postupak mladog patrijarha. Kad mu je bilo javljeno da mu se „jedna kobila oždrebila“, Teofil je prekinuo liturgiju i otrčao u štalu. Njega su privlačili konji i jahanje više od oltara i molitvi. Nije čak bio ni pobožan. Teofil je rano umro, posle pada sa konja. Njegovi naslednici su toliko zaoštrili odnose sa Rimom da je raskol crkve bio neminovan. Crkvene razmirice tresle su i carsku stolicu, celu carevinu. Prema zapadnim izvorima, Vasilije II, suvladar brata Konstantina VIII (976-1025), bio je rešen da izmiri rimsku i carigradsku stolicu. Tako je on (1024) pored brojnih darova, poslao papi Jovanu DžIDž (1024-1033) i veliku sumu novca. Od pape je zatraženo „samo“ da prizna da je carigradski patrijarh, kako je inače bilo rešeno i na opštem saboru (879), njemu „kordiniran“. Jovan beše rešen, impresioniran darovima, tvrde zapadnjaci, da udovolji ovom carevom zahtevu.

Kad se saznalo za tu ponudu i da će je papa prihvatiti, podiglo se „grozno nezadovoljstvo“ protiv toga i Jovan u velikom strahu odustane od pomirenja. O darovima, novcu, rešenosti pape da mu carigradski patrijarh bude ravan (kordinira), kod istočnjaka nema ni pomena. Prema njihovim izvorima, neprijateljstvo se širilo u celoj prvoj polovini DžI veka. Tvrde da tome nisu doprinosili statusi pape i patrijarha, već sukob na teološkom planu.

Kad se na Istoku doznalo da oni na Zapadu u pričešću koriste beskvasni hleb, bio je to dovoljan razlog da se krene u obračun. Bio je poslednji trenutak da se spase i klizavo jedinstvo crkve. Na Zapadu su o hlebu dugo raspravljali i na kraju prelomili: Hristos je Tajnu večeru upriličio na beskvasnom hlebu i da se to mora poštovati. Iz prkosa prema Grcima, i Jermeni su to prihvatili. U tome su istočnjaci prepoznali obnovu judejstva što je nedopustivo.

Uvođenje beskvasnog hleba osudio je i ruski mitropolit Leon (1008) u pismu upućenom Rimljanima. Njih je dodatno „nemilo dirnulo“ i saznanje da zapadnjaci dugo već „Aliluju - Hvalite Gospoda“, kao radosnu pesmu, ne pevaju u vreme uskršnjeg posta, što oni čine cele crkvene godine. Sledio je još žešći sudar. Kavgu je započeo carigradski monah Nikita (Srčani), pišući polemičke knjige protiv Latina. Sve Nikitine zamerke bile su istovetne onima patrijarha Mihaila (1043-1058) i Leona Ohridskog. Ono što se zapadnjacima ne može oprostiti, Leon je u posebnom spisu i naznačio: 1) što u pričešće uvode beskvasni hleb, 2) što subotom poste, 3) što jedu krvavo i udavljeno i 4) što u vreme uskršnjeg posta ne poju „Aliluju“.

Pisane zamerke istočnjaka dospele su u ruke tadašnjeg pape Leona IDž (1048-1054). Iako pritisnut godinama, papa je žestoko uzvratio i to direktno patrijarhu Mihailu: „Kako se usuđujete da poučavate papu“, koji je „uzvišeniji“; što se diže protiv „autoriteta papskog“, što se još niko nije „drznuo učiniti“...? Siktao je Leon i na kraju pripretio Mihailu - da ga „čeka sudbina“ Lucifera, vođe zlih duhova. Leon nije imao snage da više ratuje i putuje, ali je bio raspoložen da piše pisma. Obratio se, pojedinačno, ostalim patrijarsima Istočne crkve u kome ih je pozvao da „otkažu poslušnost“ Mihailu.

Akciju pape pomno je pratio i carigradski patrijarh. Umesto odgovora na rimsko pismo Mihailo je bio konkretan: naložio je da se sve latinske crkve u Carigradu zatvore i iz njihovih manastira proteraju svi monasi! Varničilo je na obe strane. Raskol među istočnim - pravoslavcima i zapadnim - katolicima bio je neizbežan?

(Nastaviće se)