Novi Rim na Bosforu

JEDNO ribarsko seoce na azijskoj obali Bosfora preraslo je u neobičnu bajku. Iz njega je, na kraju, izrastao Konstantinopolj.

Tu, na sredokraći trgovačkih puteva između Evrope i Azije, Sredozemlja i Crnog mora, mladom rimskom caru Konstantinu sinula je „luda ideja“, da podigne novi carski grad. Konstantin je 2. maja 330. godine prvo tu preselio dvor, a onda su pristigle i važne carske institucije. Započela je nova istorija. Rodilo se Istočno rimsko carstvo, započeo je hiljadugodišnji život Vizantije. Bleštavi Carigrad, za kriterijume geografa najlepši grad u svetu, vekovima je bio arena svetovnih i verskih nadmetanja, tu su se sticale krune ali i gubile glave, rađale civilizacije.

Nad Konstantinopoljem, Carigradom, se i sam Isus rasrdio. Božanski duh ili fatamorgana? Bio je jul 1054. godine. Grad je bio u cveću, mirisno zanosan, u karnevalskom raspoloženju i raskoši. Ispod gradskih dokova vrilo je, trgovci su bili najbrojniji i najbučniji. Uočljiv je bio pristanak broda koji nije mogao prikriti brojnost svoje posade, veslača u dva reda, kao i oružje koje ga je obezbeđivalo. Iz broda je prvi iskoračio Humbert de Silva Kandida, kardinal i predvodnik; Fridrih Latarinški, kancelar, i Petar iz Amalfije, nadbiskup. Sva trojica su ruhom i stasom odavali svoju uvaženost, bili su izaslanici rimskog pape. Preuzeo ih je visoki carski izaslanik i između hiljade radoznalih pogleda odvezao pred vizantijskog cara Konstantina IX koji je išetao ispred svoje palate.

Nisu pisale novine, javljao radio, ali se u Carigradu znalo da dolaze papini ljudi, da se pravdaju za počinjene grehe. Zašto na dočeku nije bio niko od duhovnika Carigradske patrijaršije, da li su papini ljudi došli kod cara ili kod patrijarha Mihaila I? Caru su oni bili važniji. On je u južnoj Italiji i na Siciliji, teritorijama koje su pripadale njegovoj carevini, imao muke sa tamošnjom samoupravom. Lokalni knezovi su se pobunili, iznajmili su i ratoborne Normane da proteraju vizantijsku vojsku.

U te događaje umešao se bio i Vatikan, papa Leon IX, sa svojom vojskom. Želja papina je bila da povrati crkvenu vlast u tim delovima carstva koja je pripadala Carigradskoj patrijaršiji. Kako rešiti problem, nisu se slagali car i patrijarh, pa se to ispoljilo i na samom dočeku izaslanika. Konstantinu je trebala vojna pomoć pape da bi isterao Normane i zaveo prethodni red, a patrijarh nije Leonu mogao oprostiti podlost, rešenost da mu preotme crkvenu organizaciju i, naravno, velike prihode. Mihailo je tražio da se oba pitanja razreše uz upotrebu carske vojne sile, da se i papinstvo protera. Car se sa Rimljanima dogovorio, ali Mihailo I nije dolazio, niti se javljao. Ignorisao je papine izaslanike. Kako sme?

Humbert je i izgledom više nalikovao na vojnika, ratnika, nego na duhovnika. A bio je zapravo i jedno i drugo. Papa Leon se od njega nije odvajao, bio mu je desna ruka u njegovom naumu da reformiše Crkvu i da sve istočne patrijaršije „dovede u red“, stavi pod nadzor Rima. Obojica su, inače, bili Germani. Humbert je već bio i nagrađen, postao je prva crkvena ličnost na pobunjenim teritorijama. Humbert, posle trodnevnog iščekivanja Mihaila, ljutit, sa svojima, odlazi u čudesnu Svetu Sofiju, vekovima graditeljsko čudo sveta, na nedeljno bogosluženje. Tamo se sjatio krem Carigrada, sa mnoštvom vernika, klerom i carem. U crkvu je umarširao i Humbert!

Taj istorijski događaj koji se zbio 16. jula 1054. godine u crkvi gde je Bog najbliži Zemlji, još je glavna tema o kojoj se spore najumnije i najmoćnije duhovne i svetovne glave hrišćana i njihovih država. Kako se sve zbilo, svedoče nam, i četvorica teoloških znalaca. U knjizi „Sveci i grešnici“ - istorija papa, Eamon Duffy, o Humbertovom istupu piše:

„... Duga je istorija otuđenja i uzajamnog sumnjičenja, a ni jedna strana nije bila spremna ustuknuti ni za palac. Svađa je dostigla vrhunac 16. jula 1054. godine kad je Humbert u svojstvu papina legata otišao u crkvu Sveta Sofija i položio papinsku bulu, s isključenjem na visoki oltar. Patrijarh je uzvratio dve nedelje kasnije isključenjem pape, mada je Lav (papa) već mesecima bio mrtav...“

Autor navodi i događaje koji su prethodili zlokobnom sukobu. Sveti Lav IX je bio 149. papa. On je bio rešen da proširi papinstvo na celu Italiju i da Crkvu reformiše. Za pet godina Lav je najmanje sedeo na Petrovoj stolici u Rimu, bio je neumorni putnik koji se pročuo po vatrenim govorima koje je držao, ali i kao predvodnik vojske. On je bez milosti udario na krivoverne, već uspostavljenu praksu da se ustoličenje u crkvi (poznato kao simonija) pa i biskupsko, prodavalo-kupovalo za ogromna sredstva. Udarao je Lav i na sama kraljevstva. Ostao je upamćen da je samo u jednoj nedelji smenio i iz crkve isključio više biskupa nego sve pape zajedno. Stigle su Lavu i brojne ozbiljne pretnje.

Da bi umakao osvetnicima, Lav je preduzimao vojne akcije, vodio je ratove. Naum mu je bio da očisti južnu Italiju, da tu preotme vlast od Vizantije, a Siciliju od muslimana. Kad su tamošnji knezovi iznajmili Normane da ih oslobode, papa Lav IX je video priliku da se umeša sa svojom vojskom i tamo zagospodari. U tom sukobu papa bude vojno potučen, a on sam zarobljen. Nije pogubljen iz straha od osvete Svetog Petra, govorilo se.


(Nastaviće se)