Proklet bio Mihailo

KOLIKO je Humbert bio siguran u svoju nadmoć pokazao je i time što sa sobom nije vodio nikog ko je govorio grčki, a tu pomoć nije imao ni u Carigradu.

Vizantijski dvor i car Konstantin bili su opsednuti Normanima - kako da ih vojno isteraju sa juga Italije. Patrijarhu je još mrskiji bio papa i njegovi. Oni su iskoristili priliku da preuzmu crkvenu vlast koja je pripadala Carigradskoj patrijaršiji.

U tako naelektrisanoj situaciji, Humbert je više kao vojnik nego duhovnik, krenuo vojnički...

U knjizi „Sveci i grešnici“ autor jedini tvrdi da je kardinal Humbert kritičnog dana na oltar Svete Sofije položio papinsku bulu, bacio anatemu, što ukazuje da je ona sročena u Rimu, i da je u Carigradu samo izvučena iz rukava, kad se uverio da se patrijarh neće pokoriti papi.

Taj isti događaj je opisao August Francen, nemački istoričar u svom delu „Pregled povesti crkve“:

„... Tada ga Humbert napadne (misli se na patrijarha Mihaila) strastvenim borbenim spisom i pripravi bulu o izopštenju, pred očima sveštenstva i vernika što su se upravo okupili na glavnu službu Božiju, položi na glavni oltar u crkvi Svete Sofije. „Videat Deus et iudicet“, uzviknuvši pritom: „U ime Boga presuđujem“!

Od samog dolaska, zaključuje ovaj Nemac, za poslanika pregovori nisu „bili srećni“. Gosti su nastupili samouvereno, zastupajući bezuslovni papin primat, tražili da se prizna primat zapadnim običajima... Pred sobom su imali „časnopohlepnog“ patrijarha, još „ponosnog“ i „proračunatog“, koji poslanike nije ni „pustio ispred sebe“. Takvo ponašanje Mihaila poslanici nisu mogli da otrpe.

Uz opis događaja autor ima i komentar:

„... Nas čitava ta zgoda mora zaprepastiti, to više što je jasno da su uglavnom bili posredi tragičan nesporazum, ljudski promašaj i disciplinska pitanja. Sve do danas je sporno da li je kardinal Humbert za tako dalekosežne korake bio ovlašćen. Papa Leon je umro (19. aprila 1054), a njegov naslednik Viktor II posle godinu dana, tako da je u vreme onih događaja papska stolica bila ispražnjena. Upravo zbog toga Mihailo nije ekskomunicirao ni papu ni Rimsku crkvu, već samo poslanike. Pa ipak, rascep nikad nije zalečen...“

Zanimljivo je i viđenje Hrvata Juraja Kolarića, u studiji „Pravoslavni“. On u uvodu napominje da je carigradski patrijarh bio rešen da sa Rimom prekine sve veze, što je bila njegova reakcija na papin vojni i crkveni pohod na južnu Italiju koja je i u crkvenom pogledu potpadala pod Carigrad. U takvom raspoloženju pristigli su mu i gosti.

„... Papa, prožet reformom i svestan važnosti primata (papskog i rimskog) poslao je u Carigrad... svoje poslanike da izglade nastali spor. Nažalost, spis koji je protivbizantski nastrojeni Humbert sastavio nije odisao pomirljivošću. Položaj se tako zaoštrio da je patrijarh zabranio papinim izaslanicima da služe misu u grčkim crkvama, a latinske crkve je već godinu dana ranije dao zatvoriti. Na to su papini poslanici 16. jula 1054. za vreme liturgije, u prisustvu cara, stavili na glavni oltar Saborne svete Sofije bulu isključenja i - otputovali“.

Kolarić tvrdi da je ova bula, povelja, bila kardinalova i da je sadržavala mnoga „neopravdana prebacivanja i nedostojne optužbe“. Krivica je, zaključuje, i na kardinalu, a ne samo na patrijarhu. Ni ovaj autor ne navodi doslovni sadržaj bule, bačene anateme, a lišava nas i saznanja kao što su: da li je bula napisana u Carigradu ili je doneta iz Rima, čiji pečat je nosila, papin, veliki crveni ili samo otisak pečata, prstena sa ribom...? Tek posle održanog sinoda, patrijarh Mihailo Kerularije je uzvratio: bačena je anatema, prokletstvo na Humberta.

Primetno je da Kolarić želi da umanji dramatičnost događaja i sve grehe svaljuje na pleća ratobornog Nemca Humberta.

A kako je carigradsku dramu doživeo Srbin Jevsevije Popović, profesor teologije?

Popović je držao katedru u Kijevu i „Crkvenu istoriju“ je prvo objavio na nemačkom jeziku. U Sremskim Karlovcima je objavljena i na našem jeziku.

„...Na to je Humbert tako reagovao (misli se zato što je patrijarh odbio da ga primi), da je sastavio dekret na latinskom jeziku, u kom uz žestoke prekore baca anatemu na Mihaila Kerularija i na sve njegove jednomišljenike. S tim dekretom papski legati 16. jula 1054. u crkvi Svete Sofije, gde beše na okupu kler i narod, te ga metnuše na svetu trpezu, otresaše na vratima prah sa svojih nogu i napustiše hram vičući: ‘Neka vidi Bog, i sudi!’.“

Popović napominje da je zaprepašćenje obuzelo prisutne, među kojima je bio i car Konstantin I. Bili su u nedoumici: šta ovo treba da znači?

Kad je anatema prevedena sa latinskog i kad doznaše da je to - ekskomunikacija puna pogrda - tada ih obuze ogorčenje. Od silne reakcije zaplaši se i sam car, koji je, kako je pisao Popović, „dao izjavu“! Da je on znao šta legati spremaju sigurno bi ih preduhitrio i po „zasluzi kaznio“. Dok se car „pravdao“, a njegovi oružnici trčali da goste iz Rima privedu na razgovor (informativni?), Humbert je sa svojima već zaveslao Bosforom...

Papa Pavle VI i carigradski patrijarh Atenagora sastali su se u Vatikanu 1965. godine i rešili: papa je povukao anatemu koju je 1054. bacio na pravoslavnu crkvu kardinal Humbert, a patrijarh onu kojom je njegov davni prethodnik Mihailo uzvratio, prokleo Rimokatoličku crkvu.

Velika šizma, stara blizu milenijum, tako je pokopana?

(Nastaviće se)